Председник поручио Србима на барикадама да не ометају мисију '' Мировних снага '' већ да уклоне барикаде. Нико нам није крив, поверовасмо духу лажи који нам се увук'о у сваку пору личног и националног бића. Лакшим путевима дођосмо до странпутице, везама се свезасмо за партију. Уско нам беше на Христовом путу па појурисмо широким путем за себичним жељама и сновима о властитој величини. Ослепесмо па не уочисмо да председник није ни Вожд, ни Кнез, ни Краљ, ни Цар, него тек једна партијска фигура којој је партија бог. Не схватисмо да су реформе како само име каже само промене форме док безбожничка суштина остаје иста, поверовасмо да срушисмо комунизам који нас је срушио до пакла. У партији нема великог човека, партија је бог који неприкосновено управља чланством, данас први, због непослушности, сутра плови низ воду. Партија, хоботница са више пипака од којих сваки представља себе као засебну партију док се сви покрећу из заједничке главе оца лажи, путем партијских и личних интереса тако да су и власт и опозиција једно исто паразитско тело под управом оца лажи чији је једини стварни политички програм апсолутна власт над људском слободом и одсецање човека од Бога. Ово је укратко странпутица којом застранисмо и остасмо без Кнеза и Пастира препуштени себи и Богу ако га се још сећамо. Остаци аутентичне Србије дају још увек једва видљиве знаке живота, у оним ретким, преосталим Србима маргиналцима, који се нису искаљали у каљузи партијских веза.
