субота, 27. новембар 2010.

Благодатно Царство Христово


Благодатно царство Христово не припада овом свету, ни некад, ни сад. Благодат и истина дође кроз Исуса Христа а по свету је проширише Свети апостоли. Ал и тад и сад последњу реч у пословима овога света не говори Бог него закон овога света који је и некад и сад достигнуће римског царства. Златни век хришћанства је за нама а неки нови Рим у перспективи, тачније налазимо се на самом његовом прагу. Само хришћанство у великој мери потпаде под оквир закона и постаде вера овосветских праведника, који недељом одлазе у цркву а преко недеље живе како налаже закон. Хришћанство се, тако изроди у форму немоћну да испуни норму слободе која се од хришћана једино и тражи.
Закон ко закон, неког будно прати исколачених очију, пред једним зажмури на једно, пред неким другим на оба ока, а свет се све више удаљава од оне масонске, Слобода, Правда, Једнакост. Нема слободе у оквирима закона сем оне неслободе која се представља за слободу. У оквирима закона све је половично. ограничено на дозвољену дозу, уздржано и прорачунато без животне спонтаности. Све је организовано, симулирано, одглумљено, одиграно за плату. Шта ми то тражимо у законским оквирима ако је Христос поништио законску обвезницу предавши себе крсној смрти. У оквире закона стижемо бежећи од крста, или још тачније дозвољавамо да нас од крста Христовог у законске оквире неслободе заведу наше жеље, страхови и сумње. Праведник ће живети од вере каже Господ Исус Христос, значи да нас наша невера држи у законској неслободи. Ропство закона обећава извесност хлеба и уз хлеба, али исто то нуди и хришћанство. Једина разлика је у томе што хришћанство не нуди раскош и уживање а грешно тело многожељно и распаљено маштом сваљује нас из греха у грех. Дух жуди против тела а тело против духа и свет жуди за нашим телом а противи се духу вечности који нас позива не обестрашћивање тела. Страсти покрећу свет али немају снагу да га преображавају зато свет сав у злу лежи. Закон је ограничен временом као и жена што је везана за мужа до његове смрти. У оквирима закона људи више личе на глинене голубове него на људе. Они се зову фарисеји и садукеји, књижевници и лицемери, напредују у свету глинених голубова варајући и варајући се, и мрзе сваку истину која им може умањити лажну величину глинених голубова. Љубав у оквирима закона мери се овим светом и никад не прелази димензије времена, она више личи на математику него на љубав. Законски оквири угушују живо срце а на његово место успостављају хладну прорачунатост о тренутној корисности. Човек се своди на део друштва од кога је зависан и коме мора да служи беспоговорно, повинујући се мишљењу већине.
Мисао друштва сведеног у законске оквире чешће пута се рађа из фудбалске лопте буба маре него ли из главе. Законске истине чешће пута знају да свићну из сјаја естрадне звезде него из духа истине који ослобађа истином. Закон има своје праведнике и своје грешнике који се клањају закону док их гледају људи. Под удар закона долазе сви они који по закону живе, благодат ослобађа од служења закону. У благодатном царству слободе и истине све се ради за Бога пред Богом и у Богу и главна покретачка снага овог, свету неухватљивог степена људскости је милост и истина које се остварују самопожртвованим примером живљења по принципу јеванђелских вредности. Друштво затворено у законске оквире апсолутни је власник над сваким својим чланом, оно производи људе неопходне за свој систем вредности, уграђује их у тај систем, или их одбацује. Друштво дресира људе за своје потребе а човек подлеже дресури само до момента кад у себи смогне снаге да превазиђе природну животињу. Природна животиња превазилази се благодатним силама Божијим. Друштво заборавља да је човек старији од друштва, да прво беше човек, па да тек касније човек реши да се удружи с другим људима. Али друштво људи лако се претвара у друштво нељуди потенцирањем оног нељудског у човеку. Сви бисмо ми да будемо први а неки од нас чак и онда кад за то немају реалних могућности и тад на сцену ступа друштво које таквима за мале личне услуге омогућава да буду први мимо својих могућности. Баш због тога је све велико у свету гадост пред Богом јер Бог најбоље зна колико је дао сваком од нас и ко и како поставља светске великане. Сујета пружа руке за умножавањем таштине и ако се не спута духом истине засврби је грабеж и тад спасавај се ко може. Грабљивац се подсмехује човеку полакомљеном до изван граница људскости. Никад доста имања титула и звања никад доста почасти и централних почасних места.

1 коментар: