Царство вере и невере

Субота 27.11.2010. Небо над Крагујевцом, облачно као и душе у њему сапете. Стојим вером у Исуса Христа Сина Божијег, посматрам невером пале у ропство пара. Спасићемо себе спасавајући друге, звоне у ушима Христове речи. Како спасити оног ко пронађе себе у свету и постаде ти господин и небрат. Ништа није како изгледа све је како јесте, ил није. Сретох, малопре једног изашлог из братског мноштва већим потребама својим и жениним. Наизглед задовољан, модерно обучен, материјално збринут, скупоцен суд са јефтиним садржајем по речи Светог нашег Николаја. Како да му бацим коноп за спасавње да га спасем кад је он убеђен да сам од нас двојице ја тај који се дави. У почетку беше Реч и она беше светлост свету, па да покушамо да животворном и нетвореном светлошћу осветлимо овај створени, растворени и у тамницу претворени свет. Сетите се где сте пали и вратите се својој првој љубави, открива нам откровење. Где смо пали и која је наша прва љубав. Свељудски пад у грешну природу појединачно је био пад у септичку јаму греха, смрти и болести. Да се сав свет не би удавио у овој смрадној септичкој јами побринуо се једини човекољубац и Син Божији, прешао с оне непролазне вечне стране на ову нашу трулежну и временом орочену и дао нам руку спасења за излазак из смрадне јаме. Дубока је септичка јама душе уливена у септичку јаму света. Годинама треба силазити и свакодневно црпсти наталожени смрад док се не дотакне чисто дно душе. Живот се сели у пустињу и на гору кушања, а искушеништво у свету ни мало није лакше од искушеништва у манастиру. Искушења много, многи мириси који се премећу у смрадове насрћу да нам поплаве душу. Пара поткрада живот за стварносни садржај умножавају се приказе нестаје човек уситњен у гомиле људи, који за час поклекну и постану бивши. Пут самостешњавања и онај други лакши и веселији воде своје ходочаснике у две супротне части, благодатном вером Христовом у благодатно Царство Христово и ововремено царство баналности.

Тајна безакоња вредно уређује царство баналности, рај проклетих. Готово цео људски живот, од рођења до смрти, одвија се по плану пројектаната овог раја проклетника. Живот се још у његовој раној фази у време безбрижне младости претвара у имитацију живота, играње додељене улоге. Једини начин живљења реалног живота још увек пружа остварена аутономија личности. Ова аутономија се остварује вишегодишњом борбом у којој се човек умножавањем Божијих дарова издиже изнад захтева које друштво испоставља пред њега и нуди том истом друштву дело вишег квалитета и хијерархијске вредности. У овој борби за умножење Божијих дарова на путу остваривања аутономије личности људска јединка се налази сама очи у очи са Тајном Безакоња, која јој на сваком милиметру, овог мукотрпног процеса препречује пут живим зидовима од плаћених телесина уловљених у мреже баналности. Друштво покретано деловањем тајне безакоња никад није гледало благонаклоно на оне његове чланове који су му нудили идеје и дела виших вредности ума и духа склоно да велича искључиво оне вредности које друштво држе затворено у духу баналности. У овом лажном рају расту лажне величине које  својим скршеним плећима подупиру ово царство привида без суштине. Суштина остаје изолована у ретким оствареним личностима и још живим нежигосаним савестима. Царство баналности је царство лажи и привида, обманутих обмањивача. Човек је врхунац Божије творевине и обдарен је умом који га издиже изнад остале Божије творевине. Разум или интелект омогућава му правилно разумевање ствари и појава у свету који га окружује. Развијањем разума отвара се  унутрашњи вид који раздваја реалност од привида. Неразумност и безумност срозава човека испод нивоа скота. Животиња живи у ограничењима Богом постављеним а човек би требало да живи у слободи савести. Помрачен ум помрачује савест и помрачена савест помрачује ум а обоје дају човека тамом покривене свести. Такав не бира средства да дође до остварења постављеног циља а непобитна је истина да у помраченој свести не може бити светлих циљева. Они други који мукотрпно траже сопствени пут и место у животу у сваком случају су малобројнији од оних који ма где их властодршци својим продуженим рукама ставили налазе у општем безакоњу свој себични  пут. Животни људски пут може бити у Богу и изван Бога а склоност свих нас је да свако од живота тражи вредност за себе идући за својим срцем. Срце претходница ума једне води на једну, друге на другу страну а то кретање у различитим правцима, нормално би било да буде у функцији активности и вишеслојности живота. Живот се одвија својим променљивим током покретан активностима две супротне силе, силе тела које жуди против духа и силе духа која жуди против тела, и те две жудње неретко се претварају у огорчено непријатељство од стране телесно жудних према онима вођеним духом. Узгред речено код ових првих је и власт овога света. Евидентно је да сваки човек живи у ограничености свог разума, без обзира колико он те границе проширио. Човек који тежи вишем развоју према човеку који се налази на вишем ступњу развоја од оног на ком се сам налази гаји осећање поштовања. Онај други који живи самозадовољно у ограничености свог ума без жеље да те границе колико толико прошири и још ако му којим случајем тајна безакоња да какав капиталчић на коришћење и обртање, и поред чињенице да с овога света одлазимо не поневши с њега ништа, врло лако убеди себе да је баш он у подели Божијих дарова од свих других најбоље прошао, да је и богат и паметан што богатство само доказује. Такав ако чује од неког умно духовног човека нешто недоступно свом разуму, нипошто неће оптужити себе за неразумност, али ће зато врло лако оптужити оног другог за лудост. Ако знамо да се човек као умно духовно биће уздиже и остварује кроз превладани бол онда ово непријатељство телесно жудних духовном човеку не причињава штету него корист, која можда само у почетку, док је умно духовно биће у развоју и неуобличено изгледа као штета. Касније се ова штета преокреће у корист и човек постаје преображено и кроз трпљење искушења прекаљено биће. Како се човек остварује болом тако се и разграђује ужитком и забавом. Синови земље, или изгмизалог подземља господаре овом земљом покрећући телесне жудње у правцима њиховог могућег задовољења. Кад се овај процес свеопштег људског опадања и пропадања прошири као гангрена од појединца преко друштва и кад се грех зацари у својој држави греха, Бог тад на животну сцену пушта преображене синове неба да својим жудећим огњеним духовима успоставе оборену правду истину и веру. Изнад свих падова и посрнућа и изнад сваког подизања палог човека,народа и човечанства,стоји вечна Божија рука и руководи тим успонима и падовима допуштеним и прекинутим по жељама људских срца.

Пројекције света Васа и његова мама непрестано се огледају у огледалу света. Задивљени, ваљда својом лепотом и красотом, која се може мерити демократским потврђивањем. Демократска већина им је обезбедила сигуран прикључак веселој паради света. Живот по жељама односи победу над животом по Божијој мери, фалсификати бучно прослављају зацарење ништавности. Робови нам господаре па није ни чудо што своју воду пијемо за новце. Грађани са својим заслуженим привилегијама добијају дебеле апанаже за одбачене душе. Главе добровољно предате од стране бивших власника чувају се се  под кључем тајне полиције. Нема оних који се питају куда својим корацима, путеви носе као покретне траке само их треба сустићи и ускочити на њих. Живот постаје лагодна вожња у једном једином смеру. Језик постаје место свих сусрета, непрестани жагор врти шарене слике као неуморна филмска трака.