среда, 28. децембар 2011.

РАДОСНА СТРАНА ЖИВОТА


РАДОСНА СТРАНА ЖИВОТА

Затрубеше предизборне трубе,
Засијаше моћни рефлектори
Србија се на изборе зове
Цар се бира из народног пука
Завађени у миру се љубе
Каин мирно са Барабом збори
Воде тије под Србијом плове
Барку води невидљива рука




Предизборна представљања у најлепшем светлу, обасјавају под најповољнијим углом ионако увек шљаштећу и украшавану сцену дневне србске политике.

Древни национални програм, опстанка Нације и Државе, потискује се демократским путем из жиже јавности да у њој жишкају звезде свеприсутне дневне политике. Дневно политички програм сводљив је на пар речи и гласи плати па клати.

Дан за даном зграбидани  свих фела и боја двадесетак година већ уживају нам на грбачи без намере да сиђу.

Гледам успешног министра полиције како хвали успешног господина Палму, па ми се сасвим спонтано намеће запитаност: шта би са оним паметарима који нам под звучном фирмом ''Депос'' убацише ''Демократску гују'' у недра''.

Нешто смо, како ми се чини,  ускраћени доброг гласа мудрих и седих  старина, некад неуморних демократских труба, нема их, ил ми се чини, да затрубе ко некад, сад у заштиту Државе и њеног срца Косова.

Вероватно, остали без даха дувајући и равнавајући пут пред ''Демократском змијом'' па се ућутали и склупчали у њен ледни загрљај који се само пробранима нуди.

Памет без савести и није нека памет већ дело лукавога, рекоше мудри, али, ми по савести васпитавани и прости у свету, то тадa нисмо знали, па за ушима и срцем потрчасмо.
Поверовали њиховим великим именима, неупућени у изакулисни начин њиховог надувавања.

Поверовасмо сведочанствима њихових осведочених ауторитета, титула, награда и плакета, па се нађосмо у чуду кад испод  свих тих набројаних одличја изгмизаше незајажљиве млатипаре које свој народ заменише за пролазну себичну корист.

Стварно, шта ли је данас с тим надувеним трубама што нам о Светом Сави трубеше док отвараше врата Вавилона Великог, о србском слободарству, чојству и јунаштву подклизавајући нас у вавилонско ропство.

Зар врли, наши паметари заменише Бога Живога мртвим идолима вавилонским сахранивши бесмртног Бога у гробницама својих срца.

Преварише ли се неопрезно и сами наводећи нас на пут ''Демократске змије'' те зађоше намамљени Каиновом платом, залуташе у Корејеву буну и у нехату противнници Бога Живога постадоше, или нас свесно вараше, још пре тога, превари светској продавши душу за велика имена.
.
Не испадоше ли ти људи љаге на нашим агапама који се без зазора часте својим преварама, како каже непролазна Реч Божија за издајнике Бога и човека, дал се и ови њима прикључише, те страх Божији од њих одступи. Ако јесу баш ме занима кад су поклизнули и склизнули у ледени стисак ''Демократске змије''
из ког се излази једино у хоризонталном положају са ногама напред.

Не видим други начин тумачења свима видне метаморфозе из некад свегласних труба у актуелне ћутологе иза девет јерихонских зидова тишине.

Трубише на сав глас док њиховом пљувачком фајтани не зарђасмо демократском рђом, и такве зарђале бацише нас немилице на наковањ поживотињене, саможиве глупости на коме нас чекићају чекићима учењаштва лукавог.

И не помислише производи светске пролазне памети и настављачи зидарије оца лажи, да ће нас на овај начин само очистити од демократске рђе којом нас окужише, и да ће нас из људског заборава Божијој истини вратити.

Не знадосмо у то време, ми, прости, мали Срби, да се у великане овога света успиње уз лоповске мердевине постављене иза сцене, али, слава Богу и то Богом разазнасмо,  остаде нам још да им измакнемо лоповске мердевине, и молиће нас да их пустимо да сиђу и сачувају себе егоистичне од великог и смрадног треска.

Мајстори свакодневице и крадљивци времена невиних лица, милионима нас украдоше оних животно битних пет минута који припадају сваком живом човеку и од украденог времена обезбедише себи и својој партијској и родбинској својти доживотни грешни ужитак

Да би све имало какво такво лице херметички затворени виртуелни свет власти у своје редове пропусти и понеког џукца без елитистичког педигреа да би игра личила на живот. И не само то, неизоставно га треба произвести у успешног и уврстити у ред незаменљивих, и тиме у очима народа остварити опсесивни амерички сан на домаћи, србски начин.

Поред медицине и осталих научних дисциплина политика је велико, доказано чудо наднаравних могућности. Благотворно дејство власти непорециво је и мора му се одати заслужено признање.
Ко би још осим политичке моћи могао да од Кркобабића направи младића и то не било каквог младића, већ младића који обећава.
Није ни чудо што се све више младих привучено радном енергијом и личном харизмом председника све учлањава у партију пензионера. Жељни животне радости, уз то добрих стомака отпорних на гадости, ови млади и учени људи за себе изабраше радост у странци овог младића који обећава.
Намножило се људског гада како рече књижевни јунак једног великог писца, тако да човек, што је мање успешан то бољи човек, по речи јунака једног другог великог писца а ови млади и образовани људи прогуташе гадост да би неком другом, мање успешном донели радост.

Шта још остаје мени и теби који са мном ово и пишеш и читаш, док живимо на рубовима живота далеко од њихове радосне и раскошне свакодневице? Шта друго, него да захвалимо науци без Бога и паметарима без морала на досадашњим ''добрим'' услугама и да се из петних жила напрегнемо свим својим људским трудом и бесмртним, благодатним Божијим силама и да их у име Оца и Сина и Светога Духа пошаљемо пред заслужени историјски и Божији Суд. Жив је Бог, Победник и Победоносац у Православној Србији Светог Саве, Жив и као увек Непобедив!

уторак, 27. децембар 2011.

У ЧЕЉУСТИ ДЕМОКРАТСКЕ ЗМИЈЕ



Демократизација друштва која поче деведесетих настоји да се заврши срамним националним ропством и издајом народа од стране народних вођа.  Вође ко вође опила их моћ па се предадоше себичном уживању и издаји свега онога чиме се до места народних вођа издигоше. Трговина светлим идејама доведе нас себичним калкулацијама до државне капитулације. Бучни борци против домаћег зла оличеног у лику и делу Слободана Милошевића утихнуше пред безличним пузећим светским злом.
Зли домаћин Милошевић сведе наша месечна примања на две марке немачке и србским парама са много нула створи србске нуле са много пара, обезбеди непријатељу јефтину радну снагу и увек сервилне србске газде. Све поче локалним изборима 1996-те године под диригентском палицом шпанског диригента Гонзалеса.
Србија се песмом и игром увијала у ''Демократску Змију'' која се километрима дугачка ваљала улицама Београда и других србских градова. Плаћеничка пера глобалне империјалне револуције ''Наша Борба'' ''Студио Б'', ''Б 92'' и многа друга, премеравала су и извештавала о дужини ''Демократске Змије'' од репа до главе и од главе до репа. Глава и реп мудро су мењали места тако да, од репа до главе и од главе до репа раздаљина никад није била иста.
Унутрашње зло бранило се плавим кордонима које су поред незаобилазних певача и глумаца пробијали чак и Епископи. По паду диктатора Слободана Милошевића ''Наша Борба''  свлачи своју ратно револуционарну униформу, облачи грађанско одело и постаје ''Данас''. И други медији мењају рухо док ''Б 92'' остаје ударна песница империјалне пузеће револуције. Произвођачи уличних протеста постају мировњаци и легалисти у служби светског мира, слободе и правде. Већ виђено у популарној игри на срећу три шибице. Од преваранта нема бољег утешитеља док се не зађе иза ћошка.

Оних, већ давних, дана и врли духовници муњама и громовима се бацаше на дедињског ''фараона'' Милошевића а данас их нема да загрме на светског Тутанкамона који се намерачи да на Косову и Србији дигне пирамиду у пркос небу.
Зар синови грома сапеше у футроле муње и громове? Седма сила поткресаних крила кљуца по прашини плаћена да не пређе црту.

У процесу транзиције гласноговорници европске демократије неприметно нас препустише шапату. Шта је с оним именима која улагивањем осредњима израстоше до неба. Ако громовници оставише громове у футроле шта је с њиховим верним пратиоцима бацачима Божијег пламена ватреним поетама. Знамо да некад не дадоше Косово за шаку пиринча, ал' не знамо дал' га дадоше за чинију пилава из чанка Исавова. Шта је с говорницима са Газиместана зар сви помреше, има ли кога живог а да не куса пилав? Зар спортисти да нам превијају ране које с ваших пламених језика потекоше? Питања са једне и зид ћутања са друге стране а између живи зид, без образа и савести, дише мржњом и сија мраком.


Само се још спутани страх ваља трагом демократске змије. Умрежени мрежама, увезани везама с пилетом у кучине заплетени без расплета. Вештом руком мајстора шибице срам и понос изменише места. Људе престижу тркачи у служби оног на ког се трипут пљује. Изађоше духови из тамнице, заседоше на свећњак да светле свима у кући и врате слепце у лагодност слепила. Унутарње зло отвори спољна врата, да видео надзор надгледа циин полис. Где сте чувари кључева? Устаните и закључајте врата Адова која сте откључали служећи себи. Задњи је час, Демократска Змија коју нам у недра пустисте спрема се да нам ишчупа срце Србије свето Косово. Изађите испод вела Тајне, ви који тајне откривате и сакривате и послужите страдалном Богу и свом страдалном Србском роду.

петак, 23. децембар 2011.

ВОЉА НАРОДНА - ВОЉА БОЖИЈА



Јели баш овако данас, или се воља народа парламентарним и председничким изборима, слободном људском вољом, предаје у руке других људи.
Очигледно да већина србских гласача осећа да се на изборима, неким Богу страним чудом народна и Божија воља исмева и мења у сасвим супротну вољи Божијој.
Више од педесет процената србских бирача неће изаћи на изборе, кажу истраживања.
Ни власт ни опозиција не беру бриге због овог податка. Уздају се у гломазна партијска тела, плус неки заведени случајни пролазник и већина је ту.
Ту је и непристрасна изборна комисија, састављена од демократски реформисаног правосуђа, која ће потврдити регуларност избора.
Већину ће, као и обично, освојити лоши момци, добри мањину и тако ће почети још једна влада састављена народном вољом, да У Име Народа влада.

Истинска народна већина, која неће на изборе, наставиће кретање животом у границама прописаним за аутсајдере све даља и даља од животних радости чији је извор партијска држава и друштво.
Партијска тела ће се ширити и протезати над свим областима друштвеног живота а сав друштвени живот биће сведен на испуњење партијских интереса.
Изван партијске послушности почиње патња и проклетство пошто је партија извор и регулатор животне радости.
Наш политички и друштвени живот се дели на посвећени унутарпартијски и непосвећени ванпартијски. Непосвећена народна већина ускраћена познања унутарпартијских тајних знања за унутарпартијске посвећенике представља стадо оваца кланица или модерно речено неопходну колатералну штету у остваривању животних радости партијског тела.

Овом добро увежбаном партијском радњом партија свом партијском телу укида животну патњу и неизвесност која чини саставни део Христовог Крста.

Патња је горак лек Господом Христом благословен. Апостол Павле на једном месту у Посланицама моли своју Хришћанску браћу да му не досађују јер он на свом телу носи ране Христове.
Патња је неизоставни део Хришћанског покајања и после сваке грешне насладе јавља се у грешнику покајнику.
Велики светски песник Бодлер каже: ''благословен буди Боже што нам даде патњу мелем наших искварених душа'' а партија партијском телу увезаном партијским везама настоји да укине овај горки лек.
Свет искључене патње неосетно постаје свет окорелих грешника који не саосећају са онима који пате. Партија је безосећајна за патње ванпартијаца њу једино боле унутарпартијске ране сопственог партијског тела.

Председник није цар помазаник Божији, он је израз воље грешне људске природе. У случају кад Народна већина препушта партијској мањини да уместо ње бира, долазимо у ситуацију у којој грешна људска природа бира грешну људску природу која ће бити заступник њених грешних интереса. Партијска учена али грешна људска природа немеће се партијској неукој грешној људској природи за гаранта и чувара животних радости, док већинском ванпартијском Народу постаје она популарна коза чувар купуса. Купус може да буде све у зависности од ситуације, од неопходног радног места, до неповредивости државног суверенитета.

Владати се може двојако, на назидање, али и на рушење. Власт која влада на назидање потврђује се биолошким, умним духовним. економским и сваким другим напретком. Биолошки напредак прати здравље нације и пораст броја становништва, умни и духовни напредак праћен је високосавесношћу и високим моралом друштва. Економски развој прати висока запосленост становништва, висока продуктивност, добра плаћеност запослених, богата држава, богати грађани, професионално остварени, задовољни и радосни људи. Једнакост пред законом, слободан говор слободних људи, подједнаке шансе за све успешне у свим областима личног и друштвеног развоја.

Али, како рече мудри проповедник: ''каткад влада човек над човеком на зло његово'' и та је власт на рушење а њен учинак најлакше можемо сагледати из нашег свакодневног живота. Устав и закон у супротности, речи и дела у супротности, кршење законских права и цеђење обесправљених кроз законске обавезе, нација оболела, од умножених душевних болести, до умноженог карцинома. Општа несигурност, очај без алтернативе, смртност већа од рађања, незапосленост од запослености, казани за гладне.... Отимање државне територије и противуставно помагање отимачима....
Изнад свих наших друштвено политичких превирања потмуло се надвија нека невидљива сила која Бога не моли а може се именовати некаквом интернационалном надстраначком централом. Сетимо ли се деведесетих година, тачније 1997 године, већ прошлог века и изборног окршаја председничких кандидата Војислава Шешеља и Милана Милутиновића и отимачине победе победнику. Или још ближе, избору између Бориса Тадића и Томислава Николића 2007 пре ''пуцања'' радикала, осетићемо готово видно деловање ове невидљиве интернационалне силе. Није ли ово довољан доказ да се оваквим изборима ништа не може променити. Шта год ми гласали биће онако како су они горе одлучили. Неопходно нам је потребно да на свет око нас почнемо да гледамо вишедимензионалним  видом а не само у оној димензији коју нам партијски медији сервирају. Србија се на наше очи претвара у светску раскрсницу на којој владају правила света а не Србије.

Политичке партије функционишу на неколико нивоа који се могу поделити на унутарпартијски, међупартијски, надпартијски и изванпартијски.

Ако на овај начин поставимо дешавања у политичком животу Србије разјасниће нам се да је у оваквом односу политичких партија и Народа, Народ последњи ниво одлучивања и последња карика у ланцу исхране партијске и надпартијске елите, стадо оваца кланица.

Шта нам је чинити ако нас има у толиком броју који не желимо да изађемо на иборе знајући да ништа не можемо да променимо. Око кога можемо да се окупимо ми који не потражисмо себе у партијским телима. Које је то тело које нас може у себе примити а које није грабљиво партијско тело. Колико ја знам то је увек било и увек ће бити Христово тело, Црква Христова. Само Србска Православна Црква може да окупи нас Србе којима партијска тела крадуцкају животне радости и препуштају нас очају. Колико знам очајнике непронађене залутале у свету себи је призивао и око себе окупљао Син Божији Господ Исус Христос. Он нас зове, наше је  једино да чујемо Његов глас који ће нас призвати себи и још ће нам рећи где се Он у овом свету налази у првим редовима на партијским прославама, или у прогнаном владики Артемију. Кад ово основно будемо сазнала даље ће нам се све рећи само.

недеља, 18. децембар 2011.

СА ХРИСТОМ ДО ПОБЕДЕ


Господ Исус Христос је Бог безазлених, уморних и оптерећених, Бог малих, презрених слугу а не великих, славних господара. Окренемо ли се спонтано око себе бићемо изненађени несташицом малих, али свако чудо за три дана. Ученици надмашише Учитеља и сасвим добро се уклопише у свет великих и славних. Зло се кроз грех умножило и легализовало, постало неотуђиво законско право људске природе, институционализовало се, постало део светског правног поретка. А ако ниси светски а наш онда си ништа, мали и ничији. Данашњи друштвени живот у великој мери се успоставља и задатим правцима покреће људским везама, чији се конци пружају од партијских, преко родбинских, све до личних наклоности и користи. У савременом друштву за ону савршену свезу, која је праведна, искрена, бестрасна, некористољубива Љубав Божија нема места или се нађе у неком затуреном углу. Савремени свет је друштво способних, рационалних, математички прорачунатих, хладних, безосећајних умова, међу којима врли изазивају подсмех и презир достојан неспособних идиота, типа Достојевсковог јунака кнеза Мишкина. Србски пут кроз историју, пут песме великашке и лелека себра прекидан је Праведним Судом Божијим а затим се до следећег Суда настављао даље. Великашка трвења око власти, која нису бирала ни место ни начин, за задовољење мегаломанске личне амбиције, немилосрдно су цедила народну снагу, ко Марко дреновину. Овај, некад великашки синдром проширио се у наше дане све до самог дна друштва а од малих ни трага. Сви похрлише на пут славних и познатих не бирајући ни пут ни средства за остварење великих амбиција. Прва мисао свих духовно ослобођених личности гласи: ја сам прах и пепео, непотребни слуга кога Господар и Господ сваког часа може да повуче са ове привремене службе. Ова мисао непозната је робу грешне природе, он све посматра из своје природе, по њој све мери и све што ради, ради на њено задовољење. Овај тип човека представља спутану монаду сирове грешне природе која у себи скрива неслућену деструктивну силу коју једино сила закона спутава. Сила закона у оваквим људима изазива страх од физичке и затворске казне у времену, нема ту места страху Божијем ни људској савести. Временска затворска  казна привремено удаљава из друштва и грешној људској природи ускраћује уживање у животним сластима у којима она види једини животни смисао а што је реално пут обесмишљавања људског живота. Шта се дешава кад се овакве монаде обесмишљеног животног смисла некаквом друштвеном поплавом или пројектованом пропашћу издигну на места изнад закона није неопходно посебно објашњавати. На жалост, људи обесмишљеног животног смисла представљају већину светске популације, они су и они који бирају, и они које бирају, па онда никакво чудо што гласачка машина увек направи наопак избор. Од онога се пита не може правити тако ни од грешне људске природе праведно друштво. Грешном људском природом може се једино успоставити неискрено царство греха, лицемерних праведника и ''великих'' људи. Какво је, онда, чудо што доживесмо и још доживљавамо ову, националну срамоту и бруку. Све велике силе света удружише се у ''јуначком подвигу'' отимачине  Србског Косова и Метохије а ''велики'' Срби широког пута заглавили у тесне мишје рупе, ни нос не могу да помоле. Једна ''велика'' светска жена ''милосрдно и несебично'' узе на себе бригу заштите ''културних добара младе државе ''Косово'''' Све би ово било, како тако, разумљиво да та ''културна добра државе ''Косово'''' нису наше Богомоље током целог прошлог миленијума. Док смо ми били мали људи и врли богомољци оне су то биле свима нама, данас тек оном малом броју Србске соли преосталом на Косову и Метохији. Кад је већина пожелела да се уврсти у ''велике'' културне светске људе широког пута, по њиховој слободно израженој жељи и већинској вољи и ове Свете Богомоље посташе културна добра. И ево, сад имамо ситуацију, да мали људи, ником знани Србски богомољци, молитвама, уздасима, барикадама бране Србске вековне Богомоље и Свету Косовску земљу од ''великих и културних световњака'' док ''велики, културни Срби'' ћуте и ћутањем подржавају братске представнике ''светске и европске културе и цивилизације''. Ко се узда у човека од своје узданице бива посрамљен и исмејан, зато Бог и каже: проклет био ко се узда у човека. Манимо се, зато, мала браћо Србска, уздања у смртног човека коме је дух у носу и окренимо се Бесмртном Богу док још има времена.
Уочи Светог Николаја Мирликијског
Заштитника многих Србских породица
Срећна Нам Слава!
Са Христом до Победе!

петак, 16. децембар 2011.

ХРИСТОС ИЛИ СУБОТА


Син Човечији је изнад суботе, каже Господ наш Исус Христос. Шта је то затворено суботом а није човек, можемо видети ако се осврнемо око себе. На сваки корак чућемо, морам ово, морам оно, очигледно је да се од некад слободних Срба претворисмо у јеврејско робље. Закон никога не може да васкрсне, а ми дозволисмо да нас обману и затворе у законску државу смрти. Пружисмо се у хоризонталу па с ње све беремо и добро и зло велике и мале, све за време и у времену. Заустависмо вертикалу, ништа нам више не силази одозго од Бога, Оца Светлости. Све нам постаде линеарно, укидосмо Крст затворивши се у вакуум. Господ подиже и обара, за многе од нас доле, и све оне изнад нас, више и не важи. Господ одмара док хоризонтала уместо Њега подиже и обара. Хоризонтална, земаљска мудрост разваљује Божији и ствара свет по својој мери. Бог је живот и животодавац и кад се свет затвори за његов утицај у свету се зацари смрт. Људски живот тад се креће од суботе до среде и Великог петка, од законског прогона до законског Распећа. Благодат Божија издиже изнад законске суботе али издигнути потпада под силу закона који брани чињење добра изван закона. У актуелном тренутку један део нашег народа делује по благодати позван да брани угрожене националне интересе. Једни, они на Косову и Метохији одазивају се позиву упућеном из вечности изласком на барикаде, други из других делова Србије, подизањем свога гласа и узбуњивањем дремљивог Србства. Свако на свој начин сарађује Богу. Други део народа затворен суботом, за плату служи закону не бавећи се суштином. Два морања једно против другог, Србин на Србина, један за Бога и Светог Саву, други за паре и Европску Унију. Подељени у два непомирљива табора чекамо разрешење.



Седамдесет година наш народ животари затворен у оквире законске суботе. Пре тога двадесетак, и тако све уназад кроз историју. Једино смо у изнуђеним, ослободилачким ратовима успевали да успоставимо реалну, по Христу благодатно устројену владарску хијерархију и солидарну народну заједницу. У ратним околностима хоризонтална светско-људска хијерархија невољно је уступала место вертикалној Богочовечанској хијерархији. Најбољи су то постајали по сили Божијој а не по указу земаљских закона, способност се доказивала делом а не додељеном привилегијом. Последњи који је доживео преображај од комунистичког официра у Србског Генерала био је Ратко Младић, што му је и највећа кривица.

Ми Православни народи остасмо чувари Божије благодати и због тога сметња свима отпалима од благодати. Није ни чудо што нам ти отпадници пројектују и мирове и ратове помно пазећи да не преступимо границе у које нас обманом сабијају. Шта све не раде не би ли нас удаљили од Божије благодати. Убеђују нас да смо мали и слаби а ми заборависмо да сила у слабости налази испуњење. Поверовасмо у њихове неискрене приче изневеривши Истиниту Реч Божију. Испланирају нам неки мир гори од сваког рата којим они управљају преко својих намештеника из наше средине. У том њиховом миру напредује се људским манама уместо врлинама док се врлине прогоне силом закона. Неискрен мир избацује талог на површину а врлину притиска на дно. У оваквом миру уместо истинског живота имамо његову симулацију. Уместо да непоколебиво ступамо за Христом немајући где да ослонимо главу, ми побегосмо у сигурност законске суботе. Тамо где се уместо Христове љубави зацари законска субота она се лако преметне у безакону. Неприметно постајемо Божији непријатељи и њихове слуге. Хлеб нам више не зависи од Оца небеског него од временског господара суботе а он се намеће сакривен подметнутом, заплашеном и обманутом већином.

Из ропства се излази или Духовним или физичким ратом. Да смо водили добар Духовни рат не бисмо пали у ропство. Да смо остали верни праведном миротворству не бисмо заслужили мач Божији. Уплашени од суда људског остависмо закон Божији и подпадосмо под Суд Божији. Из овог стања палости само нас рат може спасити. И све указује да нам он и незван долази. Још се иза брда ваља за природне очи невидљив али изоштреном шестом чулу видан. То је нужно зло Суда Божијег за ослобођење од слободном вољом прихваћеног из руке кушача понуђеног зла.

Шта нам је чинити у данима пред нама, питање је на које имамо давно дат одговор, он гласи, покајање или пропаст. Покајање за грешна дела према Богу и човеку, повратак на Богочовечански Пут праведности и смирено предавање Божијој вољи. Увек кад се лицемерјем фарисеја зацарила субота, дух трговачки простом већином господарио над Духом Истине, Господ Христос је подизао војску својих изабраника да врате отету слободу. Данас кад нам отимају наше Косово и Метохију институције од националног значаја ћуте, нека их нека ћуте ти значајни, нека чувају своја значајна места у свету, то им је једино и остало. Бог из обичног верног народа бира друге и надахњује их Духом Србских Ослободиоца да старо у вакууму изјаловљено помере и поставе ново благодатно и Богоугодно.



среда, 14. децембар 2011.

МИЛОСРДНА АНГЕЛА

После Милосрдног Анђела огласи се и Милосрдна Ангела у намери да нам удели милост у континуитету.
Решила да нам откључа врата балканске тамнице и пропусти у спољашњим сјајем обасјану Европу. Неопходно нам је једино да преумимо и у преумљењу признамо нову реалност која гласи Косово је шиптарско.
Реално, Косово не би било ни шиптарско ни наше и једни и други боравили бисмо на њему на доживотном привременом раду а истинско газдовање над њим вршила би светска влада преко газдарице Европске Уније Милосрдне Ангеле.
Спорно питање између Србије и виртуелне ''државе Косово'' било би многима тако привлачно место капоа из редова домаћих намештеника Евроатлантске Уније..
Косово је двоструки кључ, безалтернативне Евроатлантске Уније који ће ова прогутати пре но што у њу и закорачимо, и Царства Небеског за које се определише наши честити преци а које данас код многих Срба изгуби некадашњу цену.
Позоришна представа, спољних и унутрашњих пријатеља и непријатеља, улази у последњи чин. Алтернативе нема, гроб или роб, мало лепше увијено и упаковано него пре седамдесет година. Све говори да нам се црно и писаше и пише али није баш свима и баш за све тако црно.
Уласком у Европску Унију остварили бисмо значајан економски развој, због ког се наш председник толико злопати и седи сатирући себе од бриге. Евро би брзо и лако залечио наше националне ране а заустављени живот би потеко силином зајажене реке по пробијању јаза.
Оно, најнеопходније за пословично вредну и радну Европу имамо, богате газде и јефтину радну снагу и то уз несебичну помоћ немачке марке.
Пре неких четрдесетак година док су се Немци довикивали преко зида истока и запада, а у нашим србским селима још живело сећање на други светски рат почесмо и ми да се делимо на исток и запад. Један део сеоских Срба, користио је из другог светског рата заостале, немачке шлемове као замене ноћних посуда за малу нужду, док је други део Срба одлазио у Немачку, да богатим Немцима празни и испира модерне ноћне посуде од порцулана.
Миц по миц, марка неприметно поче да се увлачи у наше животе, навадисмо се на њу, постаде главно платежно средство виших слојева и темељ модерног идентитета. Зашушташе србске сламарице немачком шушком и шушташе све до оних дана великог кречења и притешњивања домовине свих Срба. Упоредо са притешњивањем домовине смањивасмо се и ми Срби у Лилипутанце, док са нашег корена израстаху европски џинови силом оних истих сламарица. Подстакнуте највећом хиперинфлацијом у светској историји, немачке марке у србским сламарицама решише да промене власнике и почеше да прелазе из руку неспособних и неуспешних у руке способних и успешних, све спонтано уз минималну асистенцију домаће и светске политике

Заборавност нам увек беше и остаде највећи непријатељ. Заборависмо ко смо, где смо и због чега смо. Заборависмо да смо народ Господа Исуса Христа и Светог Саве, непобедиви у рату, на будној стражи, због чега нас непријатељ мораше успављивати миром. Како с нама тако и с нашом Православном словенском браћом. И комунизам и фашизам изуми су истог сатанизма у непрекидном рату против Православља. Сви ратови против нас ма колико били бездушни нису нас уништили, јер је с нама Бог. Ратови су нам долазили као хир моћних и обесних, дочекивали смо их као нужно зло којим смо се чистили од зла у себи. Непријатељ Божији и народа Божијег, није могао да нас победи у рату, задавао нам је тешке ране и поломе, које је Бог изокретао у исцељујуће лекове за наш народни организам и духовно утврђење у Православној вери. Престанком рата, вољом савезника наших власти, доспевали смо у нову тамницу у којој смо се кретали у наметнутим нам оквирима. Наш национални развој био је строго контролисан, умови обасјани Божијом истином бездушно изгоњени из наше средине и препуштани у службу нашег непријатеља. Сви програми којима смо се залуђивали дело су неискрене замисли непријатеља. Сви програми и све реформе образовња, културе, индустрије, банкарства, науке и уметности били су диктати глобалне моћи...

Ових дана, пред нас Србе се поново поставља питање на које смо више пута у историји давали тачан одговор: коме ћемо се приволети царству. Царству Истине коме се приволеше наши стари једном заувек и трасираше нам вечни пут, или царству лажи, тренутне добити  кроз доживотно робовање капиталу за вечну срамоту. Одлука је на нама самима а не на онима који нас срамно и подло испоручују овом другом, човеком пројектованом ропству капитала. Нека су они своје душе продали за телесни ужитак, то је њихова слободна одлука. Наше је право да и ми слободно одлучимо коме ћемо се приволети душом и телом.
Блажени миротворци јер ће се они синови Божији назвати каже Господ наш. Миротворци нити желе нити отимају туђе. Прекрстити оружаном, разбојничком, пљачком отимање државне територије у демократски, миротворачки процес, могу само људи и народи запоседнути злим демонима.
Блажени су прогнани ради праведности јер је њихово Царство Небеско. Србија је по броју прогнаних са својих вековних огњишта на високом првом месту у свету и то на Правди Божијој.
Блажени сте, ако вас омрзну и успрогоне говорећи на вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради. Светска седма сила палих демона у срамној плаћеничкој служби иконе звери сатанизује нас кроз векове и деценије до данашњег и сутрашњег дана само са једним разлогом, да овлада нашим слободним душама. Браћо Срби одлука је на на нама.

.

понедељак, 12. децембар 2011.

РУСКО ЈЕДИНСТВО ПРЕД ИСКУШЕЊЕМ


 
Владајућа политичка партија руског председника и председника владе Путина и Медведева освојила већину на изборима. У Москви и још неким деловима Русије постизборне демонстрације у режији незадовољне опозиције инсталиране од америчке империје. Испит за руски државни врх  после кога ће се разјаснити многе ствари. На пример, у којој је мери данашња Русија на темељу Божије Правде, Љубави и Истине а колико је једна, на темељима комунизма вештачки сазидана партијска творевина. Ако јединство руског народа прожима већину Руса тад је Путин заиста успео да врати Русију на здраве темеље државотворног Православља и он је прави човек на правом месту. Ако партијска правда, љубав и истина представља изборну већину Јединствене Русије, ветрови и бујице који наваљују на Русију срушиће је у недостатку неопходне снаге истинског унутрашњег јединства. Партија своју правду, љубав и истину затвара у уже партијске оквире изврћући речи Господње сводећи њихову важност на уски круг партијских апаратчика и корумпираних истомишљеника и на тај начин зида кућу на песку коју први ветрови и бујице однесу. Није исто кад Господ Исус Христос каже: ко не сабира са мном тај је против мене и кад то каже било који партијски лидер. Партијска правда, љубав и истина изокрећу се, мање, више, свим непартијашима у неправду, мрзост и лаж. Комунизам, систем тоталитарне партијске владавине смишљен је на западу да би за потребе запада био инсталиран на истоку а ми се још нисмо ослободили комунистичког менталитета, како народ, тако и власт. Дошло је време за наплату западних улагања у исток, што се данас транспарентно може видети на примеру наше земље чија природна богатства исисава запад уз прећутну сагласност наших политичара. Тоталитарна власт комунистичке партије протежирала је партијски кадар од основног образовања до високошколских институција. Партија је била гарант успеха а партијски миљеници расли су као мехурови од сапунице. Скупи судови с јефтиним садржајем, како лепо рече Свети Николај Србски. Сваки је човек слаб једино је Бог силан, и коме Он од своје силе позајми. Свака људска сила за време бива само Божија за век и векова. Кад људска и партијска сила пожели да продужи одређени јој рок трајања, не либи се да другима заустави ток времена и живота да би себи и својима продужила. На тај начин партијски устројене државе цепају народно јединство и стварају незадовољство. У којој мери у Русији животни токови хране цео народни организам подједнако, није ми познато, што је праведна расподела живота већа, Русија је ближа Богу и обратно. Знајући да се партијска већина поставља изнад остатка народа, намећући се за непогрешивог тумача и делитеља правде, љубави и истине, не би ме ни мало зачудило да је и Русија, као Србија, подељена на партијске добитнике и остале губитнике. Партијска хијерархија подлеже променама у нижим партијским структурама, углавном за непослушност вођи који је окамењена непогрешивост, што ових дана код нас сведочи странка Вука Драшковића и Бориса Тадића . Да ли ће председник Путин доживети судбину Гадафија последњег у низу свргнутих владара искључиво зависи од Божије Правде.  Ако је руски лидер израз Божије и народне воље, нико га неће моћи померити са места првог човека, у случају да је медијском и партијском промајом надувени балон од сапунице бићемо очевици његовог распрскавања. Ако се то, по допуштењу Божијем и деси, неће бити крај Русије, већ њен нови почетак, дубљи повратак Православним вредностима. За сад нам једино остаје да се надамо да је Путин прави човек на правом месту и да сву Веру Љубав и Наду усмеримо на бесмртног Бога а не на смртне људе. Бог је непресушна сила а широка Србска и Руска душа имају истинске вере, ако не у првима онда у последњима, да роде Истинске народне представнике и вође.

петак, 9. децембар 2011.

ВОЈНИЦИ ВЕЧНОСТИ

Цртеж - Александра Марковић

Милиграми истине смућкани с тонама лажи, слана кап у бљутавом мору, својом бљутавошћу изазива гађење и отвара врата вешто скривене могућности ослобађања за слободу. Побуна економских робова против демона са људском образином остварива је уједињењем робова у борби за ослобођење под заставом Христа победника. Против силе неправде реч истине једино је оружје а истину ретко ко хоће у оним дозама које прете да му сруше сујетним себичлуком пројектовану слику. Лаж мртвог мора неретко извире из наших душа и улива се у мртво море.
Тонемо све више у мртво море отпало од воде живе и животворне, сами смо ти који правимо компромисе ради мира у кући која није на темељу камена Христове истине, него на песку лажи.
Пред нама је одлука имамо ли храбрости да се ослободимо себе и заживимо Христом или да и даље робујемо својим и туђим слабостима.
Живот који нам се одлучном акцијом силе намеће од стране евроатлантских ''пријатеља'' шареним папиром упаковано срамно ропство, није пријемчив нашем слободарском духу. Како смо се уваљали у овој каљузи неморала и лакомислености није време да сад расправљамо, како се из ње искобељати основно је питање наших дана.
Злоупотреба слободе кажњава се ропством ограниченог трајања. Кад победимо роба греха у себи извојеваћемо победу и над грешним поробљивачем споља.
Одбацивши Анђела хранитеља добили смо демона терача у лику демонизованих синова Америке.
Америка, вештачком оплодњом рођен, син Каин, од Христа отпале европске блуднице, оружаном пљачком и демонском силом успоставља своју империју зла.
Ову империју покреће дух лажи из кога се излива лажна благодат обезвређених новчаних папира. Неки међу нама јој подлегоше од нас одступише и душе своје изгубише, али има и оних који јој се успротивише.
Унутрашња хомогенизација повезивање расутих Христових удова у живо тело које може победити империјалну звер новог светског поретка мора од некуд да крене.
Изгледа да смо ми Срби судбински предодређен народ да будемо почетак краја многим земаљским царствима. Земља мала али увек рађала духовне генерале војске Христове који у свако ратно време знадоше да успоставе живо тело Христово и подигну га на ноге јуначке. Послушни истини бунтовници на лаж, вечни смо будилник Православног словенског братства. Немирење са злом извире из нашег националног бића оплемењеног Хришћанством. Страствени грешници у зеленој младости и смерни покајници у зрелим годинама жањемо своје младалачке сетве смирено без роптања.
Неправедни мир нас поробљава праведни нас рат ослобађа, војници вечности на стражи времна.

четвртак, 8. децембар 2011.

СРБИЈО МАЈКО ИЗАБРАНИЦЕ БОЖИЈА



Србијо изабранице Божија, врати се Ономе који те изабра да будеш света и непорочна пред Њим, покај се за неверна дела и Он ће те примити у наручје.
Бога примати и Бога предавати, змије у руке узимати, по шкорпијама и по свакој непријатељској сили газити, дар је од Учитеља оним верним ученицима који га љубе пламеном љубављу, за коју су спремни и живот положити.
А ти, Србијо мајко наша Богу заветована, кроз сву своју Крстоносну историју имала си таквих Божијих ученика и синова и наших народних учитеља, отаца и браће, па се питам, шта је ово данас мајко наша те их мало има, зар се књига сведе на једног јединог и тог једног прогнаног, или ме то вид и слух вара.
Синови твоји мајко Србијо, Богопримци и Богоносци, али и маченосци, од Светих Немањића до данас водише, воде и до краја света водиће, добар Духовни рат за веру једном предану светима, и док је тог једног који ратује и оних који му држе потпору биће и тебе и нас мајко наша.
Благодаћу Божијом ми смо оно што смо, одбацивањем благодати Божије стропоштавамо се у ништа. Богом смо мудри, храбри, поштени, вредни, врли, крепки, без Бога смо ништа а шта остаје ништавилу, шта друго, него да дрхти с ђаволима и да се скрива с мишевима.
И ево најсигурнијег знака да изневерисмо Оца праведног који нас удари по најболнијем месту, Светом Косову нашем, мук који  над нама лебди, мук уплашених Србских синова, неми је сведок о нашем богоотпадништву.
Заплетосмо се у мреже светских обмана на шаренилу вашара сујетне пролазности и зађосмо с Пута у непут грешном маглом омагљен.
Дешавало се и раније у нашој дугој, Крстоносној историји, да се понесени собом и занесени вашаром светске таштине, изгубимо за светлост,помрачимо умом и ко пиле у кучине уплетемо у обмањивачку делатност обманутих, сиђемо с Пута Правде на непут неправде, издаје, нељудскости и себичлука.
Са тог непута прелашћених папских прелата, Бог Отац нас је горким лековима, страдања и покајања враћао Божијој мудрости и праведности.
Ми, по благодати Божијој деца Божија, даровано нам достојанство и почаст, дужни смо сачувати неукаљаним, да не би смо подпали под гнев и праведни суд Бога Оца.
Дешавало се и до сад, к'о што се сад дешава, да затиснемо уши за Истину, да се понашамо као неразумна деца, да застранимо Исавовим путем и мењамо веру за вечеру, да се прелатимо и конкордирамо, баш овако, ко што се данас Еунијатимо.
После свих оваквих одступања сустизао нас је суд и гнев  Божији, јаме и каме, невољна, присилна мучеништва.
Господ подиже и обара из прашине у висине и с висине у прашину, мења места последњих и првих,  на тај начин даје чар животу кроз непрестано братско утркивање врлих у врлинама и још каже кроз пророка и проповедника, није до брзих трка него до Господа, да се браћа не замрзе.
Кад се они први окамене на својим првим местима и својим каменџурама зауставе животни ток, болест мрзости и мрзост болести почне да разара богочовечанско тело Христово кроз свенародно страдање.
Много је болесних око нас, много се умире а мало се рађа, смрт грех и лаж зацарише се у Србији а Бог налаже: успротивите се лажи ви потчињени Богу.
  Господ је апсолутна Истина и никаква лаж у њему нема места. Лаж потиче од оца лажи, из пакла излази, да се у пакао врати. Кад се она зацари у првима, тад народ издише под претешким јармом лажи а брат затискује уши да не чује братске уздахе.
Али, чује Господ уздахе праведног народа Србског, сиротана чију плату закиде отац лажи са својим шегртима на високом, чује и узвратиће ради славе имена Свог.
Господ обара људске замисли противне светој Еванђелској науци и хармонизује своју творевину и сва своја створења. У Његовом Царству нема ни јаука ни уздаха а Србија је његова заручница, заручена кроз богомудрог Саву.
Ко својим злим делима прља мајку Србију, усташа је на Господа Христа и Светог Саву, а нема те силе и нема те звери која се може супротставити благој и мирољубивој сили Божијој која у праведном гневу помешта темеље земљи, тресе је, раскида и излива море из корита.
Заблудеше па се преварише, они који се уздају у светску силу, пред чијим идолом клече и ко гусенице гмижу окренувши леђа Христу Господу.
Та зверска сила за време бива, по Божијем допуштењу, да сви зверови пошли за њом оставе своје зверске трагове, затим суд и гнев.
Србија је вечна и у временима највећих богоодпадништава имала је и имаће онолики број верних синова који је неопходан да Бог Отац од ње не одступи.
Због тог малог и верног стада спасава се и остатак, ако се покаје за неверу. Нека буде воља Божија да свенародно покајање потече као планинска река с врха надоле, од оних првих који нас обманути и заведени заводе и обмањују, све до нас последњих који их следимо.

среда, 7. децембар 2011.

СРБСКЕ БАРИКАДЕ С ПУТЕВА У СРЦА

Ни мало случајно ових дана јата инсајдерских гавранова гачу да Србија не може ратовати против НАТО пакта. Сва она њихова предизборна родољубива реторика стропошта се у воду, мутну ко што су им душе помућене. О ком НАТО пакту гачу ови инсајдери светске моћи кад на Косову успостављају ред и мир ЕУЛЕКС трупе чедо њихове менторке ЕУ. Ко може ратовати против НАТО пакта, ко може ратовати против ЗВЕРИ ? за Хришћане је питање на које је још давно дао одговор Свети Јован Богослов и Боговидац, подсећамо поплашене инсајдере, одговор гласи Јагње Божије. Може ЕУЛЕКС, НАТО, КФОР или било која сатанска сила да сруши Србске барикаде на путевима Србије али не може да их сруши у срцима Срба. На тим барикадама, ми преостали Срби стрпљиво ћемо чекати своје време и дочекати својих пет минута, а све говори да се нећемо дуго начекати. Капитулација капиталом поробљених, није капитулација духовно слободних, оних који из свог матерњег језика ту, срамну реч капитулација никад нису ни научили. Капитулације нема пре смрти, све док дахом дише и дамаром мрда, човек има обавезу да води добар рат за бесмртну душу и неокаљани лик. Свему има време и начин и ова тренутна национална невоља, нека би била на славу Божију и нама на корист. Ко у невољи клоне духом скраћују му се силе, зато је на првом месту да останемо добре воље и не падамо у очајање. Она жаба с којом нас упореди покојни Ђинђић, што се купа и башкари у лонцу на рингли која загрева, није јединственог тела у истом лонцу и на истој рингли, код нас аутсајдерске већине увелико је тројка, код  инсајдерске мањине јединица на којој се још увек може лагодно башкарити. Главни кувар европске кухиње сваког трена може да окрене дугмад за штеловање рингле на ону страну на коју му се прохте.
Чиме је моћни архитекта кризних ситуација одлучио да зачини крај  драме распете Србије показаће време. Пред нама, непоклеклим Србима, нема много времена за празне речи и празни ход, императив тренутка је  да се саберемо и оделимо од оних који се од нас тајно оделише поставши врли грађани Европе и европски инсајдери у нашим редовима. Србима нема места у Европи, овакви какви смо, мало више помазани Духом Истине, Европљанима смо сметња, како они кажу, реметилачки фактор и због вештачког европског мира предодређени за брисање личног и националног идентитета кроз економске и друге кризе.

Ово време пред Србе излази само са једним питањем, бити или не бити, није време да власт пресвучена у ''опозицију'' носи хуманитарну помоћ Србима на Косову, којима није до те врсте помоћи. Њима, људима од части и поноса, није потребна материјална помоћ, тренутна материјална тескоба вештачки им је наметнута да би се недобри могли приказивати добрима, себични несебичнима. Уместо помоћи у намирницама, тим храбрим људима потребна је подршка остатка Србије, братска солидарност а не сиротињски пакети. Они траже једно, да остану оно у чему су рођени, Срби у својој Србији а не национална мањина у шиптарској, вештачкој држави Косово, у вештачки наметнутој немоћи. Опозиционо скупштинско препуцавање ћорцима ништа им не може помакнути на боље. Једино што би, овим храбрим Србима у овом часу, уз људску сатисфакцију дало наду у могућност помака ка праведном разрешењу, било би подизање опозиционе барикаде према владајућим партијама и Европској Унији и излазак из парламента на улице у знак братске солидарности. За неколико дана сва би се Србија излила на улице Србије у праведни протест против отимачине Југа Србије. Господо из опозиције на вама је, једина исправна одлука, да се ставите на чело народног незадовољства и подизања СвеСрбских барикада. Омогућите народу да на легитиман начин изрази своје незадовољство са отимачином Светог Косова. Не дозволите да разменом партијских ћорака у  историји будете упамћени као саучесници окупатора и анестезиолози сопственог народа. Ово није позив на рат против НАТО пакта, већ на мирни протест против отимача и њихових помагача. Ако Ви затајите Бог и народ неће.

понедељак, 5. децембар 2011.

ВАШАРСКИ ТРГОВЦИ И АМИЏИН СИН

Вашар је био, а на вашару
Сабља, пиштољи, арапски ат ;
Туниске капе, сребро и злато,
Млетачка свила, женевски сат.

Е, шта ћеш сине да ти купи бабо ?
Детета склоност кушаше свог,
Хоћеш ли сабљу, ту бритку, сјајну
Ил, волиш ата мисирског?...

Овако је у своје време певао, Ђура Јакшић, велики песник јуначког, Србског рода предвиђајући морални пад свог рода кроз амиџиног сина.  Амиџа је вероватно онај србски стриц подлего турској представи бољег живота, земаљској сласти и власти. Како се песма завршава сви углавном знамо а ако неко не зна, може да је дочитава и дописује пошто је песма жива и актуелна и свакодневно тече. Јуче, беше празник Ваведења Пресвете Богородице а у мом и амиџином граду вашар. Закрчио пола Крагујевца, да улицама не може да се прође. Једва сам се провук'о до палилулског гробља да упалим свећу покојном оцу рођеном на Ваведење, умрлом на Светога Симеона. Хтео, не хтео, морадох да прођем ободом вашара, а на вашару, свакакве робе, трговаца и купаца а изнад свега лебдећег духа трговачког. Гужва беше толика, да ни онај славни амиџин син не би мог'о да се провуче од Амиџиног Конака, који још стоји преко пута пијаце, до оног опеваног печеног јарца, ни уз помоћ амиџине сјајне и бритке сабље. Пролазећи својим, закрченим путем, видех све професије, вероисповести и конфесије где радосно купују и продају. Било је ту и лекара и попова и надрилекара и лопова, и трговаца и сецикеса, свега и свачега. Један поп сео на кауч и проба га поскакивањем дебелим месом, један полицајац окреће столицу, загледа јој све четири ноге к'о да је мисирски ат, а на свака три метра србска псовка и по оцу и по мајци, па опет смех и граја веселог трговачког духа.
Нико и не хаје, што се предходне вечери, на вишем нивоу, сврши један већи трговачки вашар, на коме се купци и продавци издоговараше и капарисаше наше Косово. Вративши се кући, после обављеног помена покојној ми родбини, укључио сам радио а на радију црквену радио станицу, очекујући да ћу бар ту чути велико риданије за отетим Косовом. Уместо тога србска народна песма, од које се све ори и трешти, вашарско славље обузело све, тако да за свету тугу не остаде места. Куд ћу, шта ћу, угасим радио па на интернет, тамо неки несвакидашњи мук, патриотски сајтови некако утихнули, тек по неки текст који плаши и по неки који теши, све у свему слабо. Опозиција, како видим тражи хитну седницу парламента, дакле издаја се разводњава и изнова се враћа на терен приче. Питам се шта причати и с ким причати, кад је евидентно и будали јасно, да је истинита реч одбачена. Коме су сада потребне магле и замагљивачи, Србима на Косову сигурно не. Ако неком требају, то је онима што се на вашару лепо проведоше и лепо пазарише, новчаници им набубреше, па им једино фали још мало празних речи. Извињавам се браћи на Косову која под надчовечански тешком  патњом бране људски лик и свој и свих ових трговаца и купаца амиџиних наследника, што овај текст пишем овом формом која се подсмева манама Срба наших дана, али то је било јаче од мене. ''Слабостима смо земљи привезани'' како рече Његош а данас су се те слабости у тој мери намножиле и бројем ојачале да оне владају, суде и смуде. Тим слабостима већа је вредност свог дућана од Светог Србског Васкрсилишта Косова. Дакле да вратимо ову комедију у њен суштински ток, ток трагедије. Трагедија која се дешава Србском народу на Југу Србије само је увод у свеопшту Србску трагедију ако се и даље будемо понашали као вашарски трговци заузети својом трговином. Разарање Србије кретаће се даље својим рушилачким путем ако нека вашарска сила успе да помери барикаде са Југа Србије. Драга браћо на Косову, ако Бог да, да се барикаде кренуле од Вас рашире по свим путевима у Србији којима је намерена да прође челична гусеница вашарског Вавилона Великог, биће и Србије и Срба, ако Срби на другим кризним подручјима и у остатку Србије остану да се баве својим дућанима, на место Србије успоставиће се вашар, а уместо Срба вашарски трговци. Са Вером У Бога и у Србство  и с надом да у Србији има још Срба које ране Косовске боле, поздрављам Вас Чувари Завета и Образа Србског и Људског! Христос Посреди Нас!
п.с.
Паде Ђура од пандура због критике генарала а наможише се вашарџије, пандури и генерали.

субота, 3. децембар 2011.

НЕБО И ЗЕМЉА ЋЕ ПРОЋИ, АЛИ МОЈЕ РЕЧИ НЕЋЕ ПРОЋИ

НЕБО И ЗЕМЉА ЋЕ ПРОЋИ,
АЛИ МОЈЕ РЕЧИ НЕЋЕ ПРОЋИ

Губитак људске солидарности, који држи један део Срба индиферентним према страдању своје браће на Југу Србије, Светом Косову, последица је отпадања од Речи. Дан за даном нестајемо у рачуници хладног ума, па нас корист сигурније уједињује од штете која нас расипа у мишје рупе. Ако се не дочепасмо привилегије одабраних и не постасмо крупни тајкуни, уграбисмо могућност малих да постанемо ситне рачунџије, шићарџије и ћифте. Купујемо и продајемо на ситно, ја тебе а ти мене у немогућности да продамо све. Тргујемо људима и идејама у овом свету роба и капитала, на светском тржишту ил' на бувљој пијаци. У храмове душа уселисмо трговце и разбојнике прогнавши Христа и изгубисмо мир са собом, па како би смо га са другима пронашли. Људско у себи потискујемо зверском борбом за опстанак, па се неприметно озверисмо. Окренувши леђа Светлости срљамо низ тмине што базде нашим тајним пословима и одјекују сатанским кикотом. Нема сведока шапућу нам лажљиви подстанари наших црних душа заводећи нас у све гушћу тмину. А сведок је ту у нама, и сведок и Судија, Реч коју обманути одбацисмо, која ће нам судити у последњи дан. Поломисмо ноге бежањем од тог последњег дана, све брже ка њему трчећи, бежимо а немамо где побећи, ни под земљу ни на небо од бесмртне Речи која је у нама.

петак, 2. децембар 2011.

КОСОВО ЈЕ СРБИЈА, СРБИЈА ЈЕ БОЖИЈА

КОСОВО ЈЕ СРБИЈА, СРБИЈА ЈЕ БОЖИЈА


Отпавши од Божијег добра подпадосмо под власт нужног зла. Сударамо се с нужним злом у кући, на радном месту и на власти. А нужда је суд за богоотпадништво. Окретањем главе од добра лако се миримо са злом. Шта могу ја један да променим, промрљамо себи у браду, па назад, у јарам нужде. А можемо да променимо, себе свако да промени, па да се удружимо промењени у слободи. Ипак, промена је тежи пут, пут противљења нужном злу а зло не прашта.Ако му се успротивимо, можемо остати без сигурности у свету, радног места и доброг имена. Неопирање злу обећава сигурност, зато ћутимо и гледамо своја посла. Крећући се линијом непротивљења злу, не видимо да смо на путу лажи и смрти ни да, из дана у дан постајемо све већи противници Божији. Помешасмо пут сатирања са богослужењем па, сатиремо мислећи да Богу служимо. Ил делимо плен и грабеж, ил смо ми плен и грабеж и своме и туђину, ил с туђинима бацамо коцку за доламу презрене браће, ил разбраћа с туђином бацају за наше. Нужда поробљава човека, везује као ланци, скраћује и корак и дах, узима животну силу. Уместо избора између добра и зла, бирамо мање зло а оно неком магијом замени места с већим. Земља нам прониче кроз срце, земаљске сласти и ниске страсти помутише нам очињи вид. Пипамо по тами тамнички зид и нигде не наслућујемо излаз. Утуписмо шесто чуло па нас пет преосталих поробише. Остависмо хлеб небески да појуримо сласти земаљске. Пронађосмо, у брату, туђина који мало кошта а много користи. Из истине захватамо колико нам треба тек да освештамо лаж. Правда нам је у сили и броју а не у Богу и савести.
Нужда закон мења али и закону враћа. Нужда косовских Срба рађа искру из камена, ону Хришћанску, Србску, СветоСавску, коју заведени обманама овога света неопрезно утулисмо. Богонадахнути отпор, нужном злу, који Срби на Косову и Метохији, ненаоружани, јуначки пружају најмодерније наоружаном окупатору, јесте Свети пламен Златне Слободе који ће, уз Божију помоћ, запалити и Србију и њено окружење. Косовски јунаци настављају тамо где Лазар и Милош стадоше а Карађорђе продужи и то им историја не може заборавити. Косовски бој је увек актуелна битка, и у времену и кроз време, и у вечности кроз вечни рат добра и зла, све док зло коначно не буде савладано. Све што Србски дише срцем и душом стоји уз ове Обилиће наших дана. Многи су у Србији притиснути јармом нужног зла који морају одбацити и узети благи јарам Христов па путем Косовских јунака. Господ Христос каже:'' Без мене не можете ништа чинити '', помолимо се зато Богу да нас Христос у нама надахне Духом Истине и ослободи за Слободу. Косово је Србија Србија је Божија!

четвртак, 1. децембар 2011.

СРБИЈО ПРОБУДИ СЕ

 Србијо пробуди се, немаш право да спаваш, пред тобом је питање од животног значаја. Пред свима нама је искушење са несагледивим последицама, бити ил не бити србског народа. Хоћемо ли к'о некад живети и мрети слободно, или ћемо трајати ограниченим трајањем мртвих душа. Не дозволимо политикантским шибицарима да нам на наше очи замене садашњост и украду будућност. Мртва тачка до које доспесмо може се превладати неповратним падом у адске, ропске синџире, или националним Васкрсом Србства. Погледајмо на светлост која се издиже изнад Свете косметске земље из оних живих кандила што уљем горуће вере сијају са барикада и светле кроз вековну таму Србије. На тим барикадама људске части и Божије Истине стоје достојни потомци косовских јунака и бране живот у Истини свих нас Срба од демонске фикције, вечни Божији план од сатанског пројекта. Политичке партије показаше се као бизнис организације које се злоупотребом политичке моћи баве крупним бизнисом,. и доказаше да нема светле идеје коју не би изнеле на пазар и уновчиле, па тако и Свету косовску земљу. Док су свом народу причали бајковите лажи, политичари су са својим страним колегама завршавали пројекат отимачине Косова. Бизнис предузетници на врху урушене државе не обазреше се на малог човека који живи по савести, оног најмањег Христовог брата који уским и простим, Христовим Путем, иде утабаним стопама својих предака. Лакоми на себични добитак презреше ову најмању Христову браћу ко што и Христа презреше и ту се саплетоше. Ко саблазни једнога од ових малих који верује, боље би му било да му се обеси магарећи жрвањ о врат и да се баци у море. Ако учинисте једном од ове моје најмање браће мени учинисте''. Уместо да слушају Христа ова причала, што причају данас једно, сутра друго, поробише себе у туђина па раде ли раде против себе и својих. Ако смо људи, подигнимо глас Хришћанске савести против Јудиног братства које се упиње да угаси пламен слободе на светом Косову. Упитајмо се ко је вера а ко је завера па приђимо уз веру, уз Христа непобедивог.