ЖИВОТ ИЗВАН ХРИСТА

Живот изван Христа састоји се из низа злочина. Прехришћански свет сав је у борби за земаљску моћ. Свет сирове силе и моћи без љубави и милости. Незасита звер која је до Христа владала светом и људским животима, Христовим дејством бива побеђена и сатерана у подземни свет. Господ Христос доноси у овај свет вредности вишег квалитета. Царство у времену подређује Царству Вечности, успоставља у човеку владавину Духа љубави и мудрости над голом зверско-скотском силом. Хришћанство није подједнако заживело у свим срцима. Живог Бога окусили су најређи, и Жива вера у Живог Бога била је вера мањине али и поред тога Хришћанство је постало званична религија европског човека. Ово наше време многи називају новом постхришћанском ером сматрајући да је Хришћанство достигло свој зенит и да данас доживљава завршни пад. Ово може да буде тачно ако се примени на Хришћанство као на религију европског човека, али је потпуно нетачно ако се примени на веру европског човека. У Европи и свету подземне силе прехришћанске звери излазе на светлост дана и преузимају световну власт у своје руке. Тој звери прилази сва она религиозно образована и необразована већина која није ни окусила силу и моћ Живога Бога. То је оно штуро класје које не донесе плод вере о коме тако лепо и богонадахнуто пише наш Свети Николај Србски. Али Европа је давала и даје људе великог Духа који су својим делима сведочили Живо Божије присуство. Рат између надземних и подземних сила нипошто није готов, тако га виде само они малодушни и маловерни који говоре, ко може ратовати против звери. Сваки верујући врло добро зна ко може. Христос, Вечни Победник над себичном и богомрском зверином старог и новог зверског поретка. Њему слава са Оцем и Светим Духом и сада и увек и у све векове. Амин.

ПРИЈАТЕЉСТВО И ЗЛО ВРЕМЕ

Многи пријатељи из добрих времена често постају непријатељи у зла времена. Зло време је велико искушење за људска пријатељства. А зло време је свако оно време у које човеково имање добије већу вредност од човека самог. На срећу и у то време има људи јачих од времена, који му не подлегну, али они су мањина, остављена тек за семе. Многобројнији су они који злом времену подлежу. Такви, подлегли злом духу временана, не сматрају грехом да материјално оштете свог дојучерашњег пријатеља, ако они сами у томе имају некакву корист. Спремни су да на пропасти дојучерашњег пријатеља стичу себичну корист и чак то сматрају својом вештином и супериорношћу. Зло би било да и зло време није пролазно, као што је све пролазно у овом пролазном животу. На срећу, оно је пролазно као што је пролазан снег који падне кад застуди а отопи се кад огреје сунце. И зло време је својеврсни снег по којем слеђена људска срца остављају зверске трагове, тако вешто скриване у добро време. Данас је прилично њих који ликују слеђеним срцима као да су ухватили време у своје руке и завезали га у чвор. Такви се надмоћно смејуље и надимају, чак, расту за по два три броја изнад себе. Не знају, заборавом слуђени, да се најслађе смеје, онај ко се последњи смеје.

БОГОЧОВЕЧАНСКИ ИЛИ ПОТРОШАЧКИ

Хришћанин је онај човек који свим срцем и умом тежи богочовечанском животу.
Богочовечански је онај живот током кога човек крштен и запечаћен даром Духа Светог, свој унутрашњи и спољни живот уређује по налогу Духа Светог и заповестима Јеванђеља а не по страстима и жељама свог грешног тела и тренутној моди грешног света.
Хришћанинов пут кроз кроз временом ограничени земаљски живот, креће се од непотребног слуге, преко Христовог ученика и успиње се духовном лествицом све до облагодаћеног чеда Божијег.

Бог и човек у свези мира и љубави, бесмртни Божији Дух у једном смртном људском телу, свакодневно износе на увид Богу и другим људима своја дела на путу усиновљења и обесмрћења смртног.
Ми не припадамо себи, већ Ономе који умре за наше грехе и васкрсе да ми њиме живимо а не собом.
Себичност је смртни грех који зауставља правилан проток Божјег живота.
Ово време карактерише трка за материјалним вредностима коју намеће светска профитерска влада и њене марионете, и ова трка удаљава човека од неудаљивог Бога.
Само плитке људске мисли могу бити овом трком обмануте и обманом ума удаљене од Онога у коме живимо и дишемо и јесмо.
Плитке мисли, готово увек ,су биле луксуз доступан власницима дубљих новчаника и увек су ишле под руку са забавом.
Забава је омиљена дисциплина свих потрошача времена и пара.
Пара је, у ове наше дане, све мање у оптицају а потребе за њима постају све веће.
Да у међувремену програмери људских мозгова не измислише јевтине забаве за трошење времена, многи би се већ вратили себи и у себи пронашли заборављеног Бога.