Припадам оној групи људи којима судбина није баш наклоњена. Све што сам покушаво да створим неке злехуде силе су разарале. Ма којим путем пошао, оне су ме обарале, сваког пута новим рвачким захватом. Како припадам оним људима који не пристају на губитак као на нешто коначно, дакле непроменљиво, реших једног дана да се ухватим у коштац са тим невидљивим противником и то у борби на све или ништа. Прво чега постадох у тој борби свестан беше моје ништавило. Незадовољен свешћу о свом ништавилу, пођох да потражим Све. После дугог трагања схватих да је Све ту у мени испод многих наслага мога ништавила. Свети Дух кога свако од нас Православних Хришћана добија на крштењу, стрпљиво чега да разгрнемо ништавило своје смртне и грешне природе и да одмах устане да нам послужи. Господ је наш помагач који нас никада неће оставити, посебно онда када нам цео свет окрене леђа. А мени и уже и шире окружење беше окренуло леђа а и ја за њим баш нисам трчао. Нећемо се свет и ја нећемо, па шта. Многе невоље, беде и болештине окомише се на мене, јер су то испробана оружја у рукама оног непријатеља с којим се борим на све или ништа. Невоља за невољом, беда за бедом, болештина за болештином и моје ништавило поче приметно да се смањује и стањује. Једнога дана читајући Свето Писмо у Откривењу наиђох на речи: ''сети се где си пао и врати се својој првој љубави''. У својој младости писао сам поезију и то ми је била нека врста вентила за сувишак духа у овом материјалном свету. Тако, подстакнут речима Светог текста, латих се оловке и папира да поново нађем своју прву љубав. У почетку сам писао афоризме и понешто објављивао у крагујевачкој Светлости, али некако није ишло како сам ја замишљао да треба. Ја напишем: ''Ова наша машина човеку да две могућности да постане шраф или млевено месо'' уредник сатиричне стране ми то одбије. Ја напишем: ''Ваљак глобализма ваља преко асфалта за демократију'' уредник и то одбије. После низа одбијања квалитетних афоризама решим да прекинем ово надмудривање које од мене ослобођеног захтева аутоцензуру и напишем збирку песама. Критику напише у истој Светлости угледни песник, али ја том критиком не будем задовољан па му и мимо реда на њу напишем одговор. Наравно строго се придржавајући реда, Светлост ми тај одговор не објави. За првом књигом напишем другу и редом до девете у којој беше и необјављена десета. Крагујевачка Светлост пратила ме неко време а затим престала да се бави приказима мојих књига. За све то време, или тачније за једанаест година мога писања ја сам се у преподневним сатима бавио и продавањем својих књига на улици испред суда. Данас ми се књига ''Разбојниково јеванђеље'' налази у ''Националној библиотеци Аустралије'' ''Конгресној библиотеци Америке'' ''Отвореној библиотеци'' и још некој која покрива ''Велику Британију и Канаду'' а ја у свом граду још увек нисам писац. Како то може да се деси упитаће се неко ко није упућен у послове света. Пре неколико година координатор за културу у локалној управи града Крагујевца предао ми је један, у моје име, написани захтев за учлањење у ''Удружење Књижевника Србије''. На тај захтев ја сам требао да ставим својеручни потпис и тиме испуним услов за добијање статуса слободног уметника. Одбио сам понуду са образложењем да моје књиге није писало ''Удружење Књижњвника Србије''него дух који се настанио у мени. После тога исто као пре тога, за све који ме знају и незнају, званично ја сам лице без занимања и докона луда. Тако је то кад радиш нешто да би био користан а не да би се окористио. Има у Крагујевцу доста писаца који су своје писање искористили и још га искоришћавају. Због таквих продаваца магле никако да изађемо на светлост дана. Овој власти а и готово свим властима потребни су писци чије је писање у супротности са животом који воде и оне их ангажују. Данас су у моди партијски писци, којима су партије мецене а чији су они надахњивачи и претходнице, па зар је чудо што се гушимо у задаху поквареног времена.
Нема коментара:
Постави коментар