ПРИВРЕМЕНИ
САСТАВ
Човек је привремени састав две карике сасвим супротних вредности. Карика духовна, вечна, небеска и карика земаљска, пролазна, демонска, састављају се у човеку у пределу стомака. Ту се два света неспојива и непомирљива боре за превласт над човеком. Две карике које тек смрт раздваја у човеку спајају две супротности. Која ће супротност господарити човеком а која ће се свезивати ланцима слободан је људски избор. Препусти ли се човек земаљским уживањима и њиховом стицању, сав његов живот ће бити подређен пролазности и скривеном мучеништву за пролазно. Потруди ли се да себе оствари по вечним мерилима, сав ће му се живот претворити у непрестани подвиг прохођења кроз мрачни лавиринт времена на чијем га крају чека светлост.
Човек је привремени састав две карике сасвим супротних вредности. Карика духовна, вечна, небеска и карика земаљска, пролазна, демонска, састављају се у човеку у пределу стомака. Ту се два света неспојива и непомирљива боре за превласт над човеком. Две карике које тек смрт раздваја у човеку спајају две супротности. Која ће супротност господарити човеком а која ће се свезивати ланцима слободан је људски избор. Препусти ли се човек земаљским уживањима и њиховом стицању, сав његов живот ће бити подређен пролазности и скривеном мучеништву за пролазно. Потруди ли се да себе оствари по вечним мерилима, сав ће му се живот претворити у непрестани подвиг прохођења кроз мрачни лавиринт времена на чијем га крају чека светлост.
ОБИЧНО И НЕОБИЧНО
Добар војник Исуса Христа се не уплиће у послове обичног живота. Шта је то обичан и необичан живот о чему говори свети Апостол Павле.
Сећам се кад сам се песнички појавио у мом граду и кад су људи позиционирани у званичним књижевним круговима писали кратке новинске приказе мојих књига, сви су наглашавали неку моју необичност.
У то време ја сам уз себе имао веру и интуитивну побуњеност а знање је било код њих позиционираних. Од првих стихова, до данашњег дана, мој песнички став је опозиција свету који сав у злу лежи, и друштву које се у његовом злу као свиња у блату ваља.
Ниједног часа нисам пожелео да својим писањем стекнем било коју позицију у друштву против кога сам се побунио и од кога сам се одметнуо у свет писане речи. Имао сам прилике, није да нисам, да се и ја, као сав нормалан свет, улијем у друштвене токове, такве какви су, и нестанем у токовима обичног живота. Могао сам да се огребем за неку видљивију позицију од овог непостојања у коме истрајавам годинама и да упловим у воде извесности, пустим стомаче, браду или бркове и продајем слику о себи песнику као многи други. Могао јесам, али ми то није дозвољавало оно необично у мени које се не мири са обичним и пролазним.
Због те необичности која се по мом мишљењу зове вера у мом граду о мом писању последњих десетак година није написано ни једно словце од стране оних позиционираних, а било је повода. Закључили људи да ме позиција не занима и пресудили ми да надаље будем непримећен од њих овдашњих и солидно позиционираних у садашњости. Ова њихова пресуда увелико се поклопила са мојим људским и песничким ставом пошто и сам сматрам себе човеком будућности.
Корен моје необичности и извор мог песништава не потиче из моје жеље за добрим именом у злом друштву, напротив узрок свега што чиним и против чега се буним налази се у истини Јеванђеља Господа Исуса Христа. Смртно заљубљен у реч вечнога живота никад нисам пристао да тргујем вечним блаженством за пролазно земаљско уживање и смирено прихватам на себе осуду којом сам осуђен да будем човек будућности.
Нема коментара:
Постави коментар