Свет се поделио - Рајица Марковић

ДРЖАВА ИЛИ ПАРТИЈА

Рајица Марковић: ДРЖАВА ИЛИ ПАРТИЈА

16.10. 2011 Српски културни клуб

•  Share
• 
  

• Share 
• 
  
• 
  

Свакодневно по интернету читам текстове људи лаика, какав сам и сам, где се баве питањима Државе и државности. Постасмо мали државници и државотворци у наивној жељи да помогнемо себи и свом Србском роду. Толико смо наивни да не видимо да се наша Држава пред нашим очима претворила у Партију. И док ми пишемо о Државним губицима, Партија се опија Партијским добицима. Државу је створио народ за чувара општег добра и приватне својине сваког држављанина појединца. Човек је старији од Државе а не држава од човека. Држава је на нашим просторима уступила место Партији, Бог протеран шумским лажним Богом.
Све наше Партијом пројектоване путеве трасира Партијска полиција, невидљива, састављена од свих друштвених структура. Тајни полицајци Партијске полиције паралелно егзистирају у јавном животу на другим додељеним друштвеним улогама. Има их међу свим занимањима, од Епископа и Академика, до шибицара. Преко ових оданих службеника Партија има увид и врши апсолутну контролу свих структура друштва.
Док се узалудно бавимо питањима државности и суверенитета, дискутујемо о државним интересима око нас се руше национални интереси а остварују партијски. Док народ губи, док га пљачкају, остављају без запослења и средстава за живот, једино Партија добија. Док Косово дају Шиптарима, Држава и народ губе а партија добија. Што Држави и народу горе то Партији боље. Партија је обезбедила себе омасовивши се кроз више различитих, по суштини истих сестринских партија тако да уз примену закона о изборима може бесмртно да влада ако од свег народа на изборе изађе само шире Партијашко чланство. Ми који нисмо Партија, Партији више нисмо ни потребни зато може да нас расипа као плеву.
Транзиционе реформе су друго име за рушење једне виртуелне реалности и успостављање друге. Наше друштвено корисне лажи, од братства јединства до братоубиства, само су чинови и кулисе једне неискрене политичке представе која траје до последњег динара, марке, евра. Закулиса остаје тајна и за публику и за многе глумце. Глума је постала саставни део живота нашег народа. Естрада освојила многа срца, постали смо спортска нација доконих пивопија јелена и вајферта. Неко би се упитао, како је то могуће у време кад нам отимају државну територију и суверенитет. Све је могуће у свету побрканих лончића, кад звезде и шодер промене места а државу преотме Партија. Божија заповест не лажи, више не важи а правимо се да важи, ово се односи на оне који друштвени живот терају или воде а зову се владајућа Партија. Међу простим пуком још увек може да се нађе истина ако се добро устражи. На жалост више је заинтересованих трагача за коришћу, него за истином, који заврше у мрежама Партије. Тако нам ова наша непрекидна представа дотрајава од користи до користи.

Кроз друштвене поремећаје стижемо у реформе које су промена друштвених вредносних норми и стварање нове реалности за потребе новог, долазећег тренутка под руководством Партије. Границе нормале из године у годину постају све шире, тако многе некадашње општекужне друштвене поремећености данас постају нормала. Некад је у нашем народу постојала пословица која каже, човек се везује за реч а во за рогове. На срећу или несрећу вола, он још није доживео прогрес и још се везује за рогове док је човек Партијско друштвеним прогресом ослобођен испуњења задате речи. Во је дакле и даље остао во а човек се прогресом трансформисао у лажова. Релативна лаж која је тачка компромиса друштвеног живота, због захтева за све већим лагањем, из црне тачке прераста у црну рупу која гута људске душе и предаје их оцу лажи на вечни третман. За понеке који реформско кречење црног у бело немају слуха да прихвате као промену реалности, друштвени поремећаји се, заменом теза, зачас претворе у душевне поремећаје. Развезавши се свезе речи, Партијски кадрови лако се развезују и свеза савести, тако већина прописује норму и нормалу. Изван прописане норме зврји празнина непостојања. Само онај који је чврсто утемељен на стени која је Христос Господ може одолети навали бујица поремећаја друштвених вредности и не доживети пад у душевни поремећај, напротив уздиже се у више сфере духа.
Све реформе су систематско разграђивање грађевине сазидане на угаоном камену Господа Исуса Христа и успостављање Партије. Камен од угла који одбацише некадашњи зидари друштва, Партија књижевника и фарисеја, вечита је сметња настављачима владарске зидарије света.
Једна од заповести Божијих каже не кради, и стварно неки људи престаше да краду, не због своје побожности него због припадности Партији. Неколицина њих, којима крађа није грех него средство за испуњење себичних циљева, то, некад кривично дело за своје потребе прекрстише у способност. Способни не подлежу законском гоњењу док се лопови и даље кривично гоне. Неколицина способних, на нашу несрећу, припадала је оној групи људи друштвених зидара која се зове Партија и одлучује о нама који само спроводимо њене одлуке. Од тад Партија издаје својим верним члановима сертификате о способности и издиже их изнад мача закона.
Стицање друштвеног идентитета и сертификата о способности, повлачи са собом губитак личног идентитета и свакодневна је појава у овом нашем Партијашком друштву. Битност налазимо у себи или у друштву, како ко. Ни битност коју нађемо у себи, ни она коју добијемо од друштва не припада нама него дародавцу. Ако битност пронађемо у себи онда је њу ту оставио велики познавалац тајних одаја људске душе и срца Бог Отац. И заиста Он је у свако људско срце сакрио од своје битности и казао тражите и наћи ћете. Ако битност пронађемо изван нас у друштву, дародавац наше битности је Партија која управља свим друштвеним токовима. Свако од нас слободном вољом бира свој алтер-его Бога или Партију.
Наша етничка мајка Србија простором и временом омеђена и смањена у оквире Партије без дефинисаних Државних граница, нуди нам своју љубав и битност као и Отац Небески своју. Мајка, док је била верна Оцу, била је чедна и неподељена према свој деци, једнака према свима у љубави, и једнакост у љубави добијала од Оца Небеског. Чедност је врлина вере као и све остале врлине и састоји се од низа других врлина. Чедна мајка чедна јој и деца. У случају кад мајка испољи неверност према Оцу изгуби се чедност а на њено се место зацари разврат. Уместо чедне мајке о деци се брине мајка Партија која је изневерила вечног мужа. Деца се поделе између Оца и мајке, једни више воле Оца други мајку, како деца тако и мајка. Једни остају синови, други постају пасторци а неке одбаци као странце.

У свету ограничених добара човек је човеку конкуренција. Тако каже увек ангажована Партијска наука, тако каже и капитал који премешта и горе и аксиоме у служби Партије. Мрзост опустошења пустоши људске душе. Србија се растаче у тишини, многи гласноговорници ћуте. Неупућени се питају шта је са Академијом Наука и Уметности шта је са Удружењем Књижевника Србије, питају се гласно а ови к’о и сви мудраци овога света мудро ћуте. Шта је Академија и У.К.С. ако не два тела једне владајуће Партије. У Ове институције од националног значаја не улази се значајем дела него молбом за пријем, к’о у сваку политичку Партију. Преко удружења остварују се Уставна права, а у њих се мора учланити као у сваку партију. Ко се не учлани губи сва Уставна права мада у Уставу пише другачије.
Све институције и сва радна и извршна тела у Србији постоје, да би пред збланутим народом обезбеђивали алиби Партији која растаче Србију и Србадију за рачун интернационалне Партије. Сви звучни савети мудраца, само су сабрања лукавих пајаца који су уновчили свој страх од слободе и ропски служе Партији.
Фалсификовање стварности спроводи се под окриљем Партије, окретањем главе од истине и пристајањем за лажи које најамници Партријашке лажи сервирају уместо истине. Срозани са достојанства слободних синова Божијих на свезано робље у Партијском власништву, многи примише жиг на своју савест. Партија владајућих раздељена у неколико наводно разних партија у ствари је једна и иста, Партија оних који неће да служе него да владају, да живе од туђег а не од свог рада. Истински рад је потиснут институционализованим нерадом за који се многе жигосане савести јагме и додворавају Партијашима на власти. Наша Држава одавно није производна него финансирана Партијашким банкама М.М.Ф. зато се у њој не плаћа рад него нерад и ропска послушност Партији. Зато смо поробљени банкарским каматама које ће нам отети и државну својину и приватно власништво. За то време људи се забављају. Спортске, уметничке, културне, естрадне и друге секције под Партијском управом изазивају хистерију код оних Партијом распетих..
Жене Језавеље постадоше пророчице материјалистичке вере Партијашког матријархата. Материја односи победу над Хетеријом.
Али није све тако црно све је ово добри Бог допустио. Нужда закон мења како рекоше прави препартијски Срби и ево долази време нужне одбране пошто се закон Партије у чије смо руке предали своју одбрану претворио у нашег тиранина. Трпим док ми трпило не пукне а онда по тиранину свим силама.

ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА

РАЈИЦА МАРКОВИЋ: ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА

08.10. 2011 Српски културни клуб

• 34Share
• 
  

• Share34
• 
  
• 
  

Свака птица своме, јату свака овчица своме стаду, неко за Пастиром а неко за најамницима, тако било, тако јесте и тако ће бити док је Бога и човека. Крчка се и превире на овим нашим богомданим просторима, хладе се старе идеје, крчкају се нове, деле нас пословично већ добро раздељене Србе, како то неки воле да кажу, на две Србије. Две Србије, по њиховој подели, нису подељене онако како би та подела одсликавала реално стање ствари него, онако, како ветар дува. Поделили су је по тренутно важећим светским аршинима, не по вечитим Божијим. Да су је поделили Божијим аршином, ни по бабу ни по стричевима, Србија би била подељена на рај проклетих и пакао благословених, зато су је другом мером премерили и поделили. Две Србије подељене њиховим аршинима могу се назвати Србија ЛГБ и Србија КГБ, два пута кроз две ”крајности” за две Србије између којих ничега нема. А има, између та два широка пута води све ужи средњи Пут кроз векове доказан по којему ступа Србија СРБ своја и Божија и ничија више.
Она им изгледа небитна, дође им као некаква колатерална штета, пшеница која се између ова два светска воденична камена меље у брашно. Богу Слава и Хвала који увек даје да постоји и Србија СРБ којој Свети Сава постави темеље изнад Истока и Запада на Христу Господу. Једна и једина Србија вечна и непролазна, за разлику од ове две неким закулисним светским ветровима и истока и запада пројектоване и увезене да руше Њу вечну Србију Светог Симеона и Саве.
Велики пројекти светских пројектаната раде на пројекту којим штафетна палица светске силе, привидно, треба да пређе из деснице у левицу. Како је западна идеја оца лажи истрошена кроз своја слаба места и људским материјалом који је био њен носилац, убацује се нова, источна идеја са новим носиоцима, да је троше док се узајамно не потроше, они њу и она њих.
Уједињење народа које прети са запада обелодањује се, што би ”они” рекли ”транспарентно” као масна лаж моћника и велика пљачка и поробљавање народа, зато пребацује тежиште игре на исток одакле треба да нам дође нови ”спаситељ” на ату евроазије. Пред нас се поставља дилема ”коме ли се приволети царству” западном или источном.

Запад ће и даље покретати ветрови са седам ватиканских брежуљака док ће овом нашом источном зоном управљати сверелигијски верски центар из главног града Казахстана Астане. У изградњи овог сверелигијског центра учествовали су сви они чијим се приграбљеним капиталом овај свет покреће а у њему ће се наћи они који су своју веру пророцима објављену Господом Исусом Христом, чудима посведочену и крвљу запечаћену, апостолима и мученицима потврђену, продали за светска уживања и пролазну моћ. Са њима ће бити и све друге вере које од своје Свете књиге и свог народа одступише у нову религију екуменизма и глобализма. Уместо једног Бога свим народима раздељеног кроз разне пророке и Свете књиге, зацариће се једна светска сила од два пола и једно потрошачко друштво. Уместо једне Синовске Апсолутне спасавајуће Истине, успоставиће се једна приземљена и свим људским слабостима прилагођена, неспасавајућа религија за све људе света. Неверан у малом неверан и у великом. Ко није остао веран својој народној вери утопиће се у великој интернационалној религијској мешавини верског екуменизма. Носиоци ових двеју, наводно супротстављених идеја, регрутују се из левих и десних политичких странака, добро су плаћени као и сви најамници. Ова трећа која је и прва и једина, истинита и народна, пшеница између ова два камена светске воденице истрајава гоњена, служи Богу и роду под Крстом и срамотом, од обе увозне злостављана, исмевана и под тепих гурана. Њено Царство није од овога света, није у речи него у Божијој сили, Њен Цар силази са неба али не из авиона, Њен закон не лежи у топузу него у љубави Божијој. Ова мученичка и исповедничка трећа и прва и једина Србија, очигледно би требало да буде проглашена колетералном штетом нове светске утопије, али Њен угаони камен, Свемоћни Господ Исус Христос неће је дати у штету. Хришћанство је у свету ондашњих фарисеја почело као секта, од садашњих фарисеја биће проглашено сектом и гоњено, али ће у вери дочекати други Христов долазак. Да ли ћу наћи веру кад будем дошао на свет запитао се Господ. Господ је мало апостола оставио мало ће их и затећи. Хришћанство је обишло свет уздуж и попреко и остало вера малог стада и уског Пута, крстоносаца, док велико стадо иде широким путем владара овога света. Од фарисеја протеран при првом доласку, фарисеје ће затећи и при другом доласку и мало стадо верних.

САБЛАЗНИТЕЉИ

''Тешко оном ко саблазни једног од ових малих који верују у мене

Боље би му било да му се обеси камен воденични око врата и да се баци у море.''

Господ тешком казном прети онима који развраћују младе душе у ово време присилног наметања европских ропских слобода, и није да прети у празно него и кажњава. Казне постају видне свима а манифестују се кроз јавно испољено безумље, по речи богонадахнутог пророка ''полудеше говорећи да су мудри''. Свесна лаж у човеку изазива душевни бол који се не може ублажити без помоћних хемијских средстава, данас тако популарних седатива, зато и није чудо да неки ''просветари'' два пута недељно залежу на кауч личног психијатра, амерички нема шта. Ови ''просветари'' кад нису у стању да надговарањем убеде у исправност својих ставова родитеља забринутог за своје дете, лако посегну за надвикивањем и ако родитељ није лудо истинољубив надвичу га за трен. Дакле, данас је уместо старомодног, аргументовано надговорити, модерно, неаргументовано надвикати.

Школство и умоболство по евроатлантистичком вредносном систему донело је и нови начин опхођења између просветног особља и ђака. Нема више оног строгог, старомодног васпитавања, кад учитељице ударају ђацима пацке, вуку их за зулуфе и терају у ћоше. Нестало је то са прошлим временима, дошло ново време и донело ослобођење и наставном особљу и ђацима. У ово време садашње, једна учитељица коју  површно и силом прилика знам, али, ипак, довољно добро да сасвим поуздано знам да је једном свом ученику на часу рекла ''не сери'' и да у разреду те исте учитељице један од њених омиљених ђака каже другој учитељици да му пуши, нормално све се заташкава у ходу, јер ђак је из повлашћеног друштвеног слоја, син колегинице и колеге. За то време истина је и даље жртва која се уграђује у темељ овога света, јер свако ко се не саблазни о истину постаје камен који одбацују зидари небопарне зидарије, али се уграђује испод ногу у темељ. Боље је да један човек страда за народ него  да се кула сруши и побије сав народ који у њој безбедно живи. Тако било, тако јесте и тако ће бити све до другог доласка Христовог.