Да победници стварају историју сви знамо а како је стварају не знам да ли знају баш сви. Зато пишем овај текст да бих једним делом одужио дуг према неправедно страдалим мученицима и према њиховим прећутаним жртвама а другим делом лични дуг према мученички пострадалом деди, оцу моје мајке. Други светски рат је на унутрашњем плану био промена владајућих структура а то се једино могло обавити грађанским ратом. Рат је као и увек једнима био рат а другима брат, или, да будем прецизнији, друг. Шумадија је у другом светском рату била верна својој шумадијској војсци Четницима Драже Михаиловића све док силом и преваром није била принуђена да промени веру. Та силом промењена вера и дан данас влада Србијом и черечи Србе. Ово што тврдим поткрепићу цитатима из књиге “Под облацима Србије” великог националног борца и истинитог сведока из другог светског рата у Србији и Шумадији, господина Миодрага Бељаковића.
Из ове, по свему вредне књиге верног сведока истине, намеће се утисак да је иста сила која је у наше дане , Шиптарима дала Косово , својевремено још , !944.те године , почела да државну власт предаје партизанима.
“Због честе погибије Немаца и колаборатора у околини Крагујевца 26. новемра 1943. године, дошло је до њихове освете четницима. Тога дана смо, као и обично, на углу код Великог парка слушали добошара, када је из града наишла група од тридесетак Немаца у пуној ратној спреми, скренула у нашу улицу и упутила се прама Бојаџићевом млину. Нико од нас у том тренутку није знао да су код Бојаџићевог млина била подигнута вешала. Једна дугачка греда, са подупирачем у средини, на којој ће бити обешено десет људи, била је постављена са леве стране пута, куда се излази из Крагујевца; а нешто ниже, преко пута млина, друга, за још десет.Двадесет осуђеника, већином четника, које су добровољци похватали у околним селима-Нови Милановац, Десимировац и Опорница – довежени су камионом из градских затвора. Немци су их поређали на клупе и намакли им омче око врата. Пре него што су им клупе измакнуте испод ногу, неки су пркосно узвинули: “Живео краљ!”, “Живели савезници!”.
Сутрадан смо нас неколико отишли да их видимо. Напољу је био мраз и тела обешених су била залеђена. Из уста су им висили језици. Поред њих су стајала два немачка војника, не обазирући се на лелек мајки и жена које су грлиле смрзнуте ноге својих синова и мужева. Целе следеће ноћи нисам могао да заспим збој језивости овог призора. Тек после четири дана општина је обешене заједно сахранила на Метином брду, одакле су их рођаци ископали и однели на своја гробља, да их поново сахране. У народу је о томе остала песма
Аој Краљу и Краљице
Да дођете до Сушице,
Да видите Србе своје
Обешени како стоје!
О вешању ових двадесет четника није записана ни једна једина реч у историји коју су комунисти писали. И у Крагујевцу се о томе ћути – као да се то није ни десило. Међу обешенима су Милентије Павићевић и Љубе Павићевић из Новог Милановца, Миљко Мијаиловић и Мика Мијаиловић из Десимировца, Алемпије Живковић из Опорнице”.
Овом списку из књиге господина Миодрага Бељаковића, додаћу и име свог деде Милића Живковића из Жировнице, који је био затворен у Заставином подрумчету, како се та, некад полицијска зграда, данас зове. Скинут са вешала довежен је на Метино брдо одакле су га браћа ноћу украла и сахранила у Жировници. Имао је само двадесет седам година и за њим је остала моја четворогодишња мајка. Крагујевачки политички нојеви и дан данас скривају главу у песак и прећуткују ово четничко страдање од стране фашистичког окупатора. Знам да је господин, професор, Звонко Марковић из Крагујевца, активним крагујевачким, политичким нојевима на власти, нудио рукопис своје књиге о овом фашистичком злочину а нојеви су га игнорисали и чак му се подсмевали. Што је најчудније рукопис књиге, за коју је материјал мукотрпно годинама и деценијама скупљао, нестао му је из куће. Ово написах из дуга према свом деди и осталим србским четницима, мученицима у нади да ће се неко од полтичких нојева на власти постидети пред људима и уплашити пред Богом.
Нема коментара:
Постави коментар