ЦАРСКИ ИЛИ АДСКИ

ДОСТА ЧЕСТО ЧИТАМ ОБЈАВЕ МОЈИХ ДРАГИХ ПРИЈАТЕЉА КОЈИ ИЗ СВЕГ, БЛАГОДАЋУ ОЧИШЋЕНОГ, СРЦА ПРИЗИВАЈУ РУСКОГ ЦАРА.

СВЕ ОВО ОБЈАВЕ ЛАЈКУЈЕМ И МОЛИМ СЕ СВИМ СВОЈИМ СРЦЕМ, ЗАЈЕДНО СА СВОЈИМ ПРИЈАТЕЉИМА ДА СЕ ЗАЦАРЕЊЕ РУСКОГ ЦАРА ДОГОДИ. КОЛИКО ЈЕ ТО У САДАШЊЕ ВРЕМЕ РЕАЛНО А КОЛИКО ЈЕ У ДОМЕНУ ДОБРИХ ЖЕЉА, ТО ЋУ ОВОМ ПРИЛИКОМ ПОКУШАТИ ДА РАЗЈАСНИМ СЕБИ.
ПРЕД ЧОВЕКОМ СУ ВАЗДА ОТВОРЕНЕ ДВЕ МОГУЋНОСТИ ДА СЕБЕ УСПОСТАВИ ПО ЦАРСКИМ ИЛИ АДСКИМ ЗАКОНИМА И ЗАХТЕВИМА.
САСВИМ САМ СИГУРАН ДА СУ СВИ МОЈИ ПРИЈАТЕЉИ КОЈИ ПРИЗИВАЈУ ЦАРА УСПОСТАВИЛИ СВОЈ ЖИВОТ ПО ЦАРСКИМ ЗАХТЕВИМА, ЈЕР ДА НИСУ НЕ БИ ПРИЗИВАЛИ ЦАРА.
ЦАР СЕ ЦАРЕМ ПРИЗИВА И ТО ТАКО ШТО ВЕЧНИ ЦАР, БЛАГОДАТНО ЗАЦАРЕН У ЊИХОВИМ СРЦИМА ПРИЗИВА РУСКОГ ЦАРА.
МЕЂУТИМ, АКО СЕ ПАЖЉИВО ЗАГЛЕДАМО У СВЕТ ОКО СЕБЕ, ИЗНЕНАДИЋЕМО СЕ БРОЈЕМ АДСКИХ, ПОСЛАНИКА, ПОСЛУШНИКА И СТИПЕНДИСТА.
ВЕЋИНА ДУША КОЈЕ НАС ОКРУЖУЈУ ОТПАЛА ЈЕ ОД БОЖИЈЕ БЛАГОДАТНЕ СВЕТЛОСТИ И ПОСТАЛА ТЕК ЈЕДАН ОД ТЕЛЕСНИХ ОРГАНА.
КАКВЕ СУ НАМ ДУШЕ ТАКВА НАМ ЈЕ ВЛАСТ И У ОВОМ ДЕМОКРАТСКОМ ВЕЋИНСКОМ ПОЛИТИЧКОМ СИСТЕМУ ВЛАДАВИНЕ А И СВИМ ДРУГИМ.
ДА БИСМО СЕ УДОСТОЈИЛИ ЦАРСКЕ ВЛАСТИ, МИ ПРАВОСЛАВНИ ДУЖНИ СМО ДА БЛАГОДАЋУ БОЖИЈОМ ИЗВРШИМО ЦАРСКИ ЗАКОН И ТО У ОНОМ БРОЈУ КОЈИ ИМА СНАГЕ ДА ПОВЕДЕ КА ЖЕЉЕНОМ ПРЕОКРЕТУ.
АКО НАС НЕМА ДОВОЉНО ТО У ОДНОСУ НА МАЛО СТАДО НИШТА НЕ МЕЊА. ОНО ЋЕ И НА ОВОМ И НА ОНОМ СВЕТУ ЖИВЕТИ ПО ЦАРСКОМ ЗАКОНУ И ПОД ЦАРСКОМ ЗАШТИТОМ, ЈЕР ЈЕ ЦАРСКИ ЗАКОН ЈАЧИ ОД АДСКОГ ДЕМОКРАТСКОГ ЗАКОНА.
ЧОВЕК НА ОВАЈ СВЕТ И ДОЛАЗИ ДА БИ БЛАГОДАЋУ БОЖИЈОМ ИСПУНИО ЦАРСКИ ЗАКОН И УДОСТОЈИО СЕ ВЕЧНОГ ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ.
А ЦАРСКИ ЗАКОН ГЛАСИ: ЉУБИ ГОСПОДА БОГА СВОГА СВИМ СРЦЕМ СВОЈИМ, СВОМ ДУШОМ СВОЈОМ, СВИМ УМОМ СВОЈИМ И СВОМ СНАГОМ СВОЈОМ.
ОВО ЈЕ ПРВА ЗАПОВЕСТ.
И ДРУГА: ЉУБИ БЛИЖЊЕГА СВОГА КАО САМОГ СЕБЕ. А ОВО СЕ МОЖЕ ВРШИТИ САМО БЛАГОДАЋУ БОЖИЈОМ.

КАКАВ ЈЕ АДСКИ ДЕМОКРАТСКИ ЗАКОН, КАКО ОН ФУНКЦИОНИШЕ И КОЈИМ ДУХОМ, ЉУБАВИ ИЛИ АДСКЕ МРЖЊЕ, ВЕРУЈЕМ ДА СВИ ДОБРО ЗНАМО ЈЕР ТО СВАКОДНЕВНО ОСЕЋАМО НА СВОЈОЈ КОЖИ.

АКО ЈЕ БОГ ЗА НАС, КО ЋЕ ПРОТИВ НАС?

ТРКАЧИ ТРКЕ БЕЗ ПРЕСТАНКА

Славе од људи не примам- Не доказујем се људима- Господ је мој судија. Ко се људима доказује Бога отказује и себе у световном светлу приказује. Овај наш свет покреће се подстицањем бесконачних миграцијских токова. Много је на земаљкој кугли миграцијских кретања, али како сам ја поред све своје усмерености духа и локал патриота, позабавићу се оном која ме највише онеспокојава а која се дешава свуда око мене.

Непрестана миграција село-град, претвара земљу у којој сам рођен и коју волим у непрегледно тркалиште ниских страсти. На овом двадесетчетворочасовном тркалишту, од јутра до мрака се такмиче зајапурени тркачи крви и меса жељни доказивања и приказивања. Прва мигрантска генерација укључује се, у почетку стидљиво, а касније све страсније у трчање свог првог градског круга. Својом врелом крвљу, брзим и на све начине хитрим трком за земаљским добрима ови новоградски првокругаши упињу се из петних жила да заузму што бољу полазну позицију својим наследницима другокругашима. Другокругаши ослобођени предрасуда, осећају се као свој на своме, трче свој други и по правилу тријумфални круг. Ловорови венци ките вратове другокругаша, али други круг доноси и  хлађење крви и први осећај замора меса. У трећи круг трке око градског света и себе породица испраћа не баш свежу поставу. У исто време на стартне позиције ступају још увек одморни другокругаши и тек пристигли, и као ливадска роса свежи првокругаши. Трка тече даље, хлађење крви старих тркача чини своје, и они истрошених жеља и страсти полагано испадају из даље трке. Нове снаге потискују старе, трка тече неослабљеним темпом. При неком неопрезном и исхитреном претицању долази до ломова и проливања крви. Из трке избачени трећекругаш прелази са тркалишта на посматрачке трибине. Са замором крви и меса готово упоредо долази до буђења мисли. Мисао се рађа, ниска страст за пролазним умире а Дух утешитељ теши и одмара уморног тркача. Пошто постане пробуђени посматрач, дојучерашњи уморни тркач,  запажа оно што му је као учеснику измицало виду. Првокругашима све иде на руку да лакше дођу до циља и другокругашког тријумфа. Од њиховог тркачки свежег физичког стања, до најшире палете средстава и начина који су им на раполагању. Првокругашима су дозвољена сва средста и сви начини од којих се правилом о лепом понашању већ другокругашима нека забрањују. Исто ово правило трећекругашима сужава избор средстава и начина, готово до немогућности трчања пошто они наступају на домаћем терену и то као проверени асови. Тркачи се смењују, једни нестају други пристижу а трка траје без престанка. Ово би и најкраћем било опште правило функционалног устројства света око нас, са готово неприматетним, мањим и неважним изузецима.

О СЕРВИСУ ГРАЂАНА, СЕРВИСЕРИМА, И ГРАЂАНИМА КОЈИ КОРИСТЕ УСЛУГЕ СЕРВИСА

Онај, ко није заборавио да је једном заувек сва власт и на небу и на земљи дата Господу Исусу Христу, Цару над царевима и Господару над господарима, неће ни од једне земаљске власти начинити себи идола. За њега важе непролазне речи мудрости ''земаљско је за малена царство а Небеско од сад па до века''. Сам Господ Исус Син Божији говори по васкрсењу '' Мени је дана сва власт и на Небу и на земљи'' и још ''Ја сам с вама у све дане до свршетка света. Држећи се речи Божијих, ја сваку земаљску власт посматрам као пролазни сервис који постоји да би радио на корист свих нас и никад од тог пролазног сервиса не стварам себи идола. У сваком сусрету са сервисерима запосленим у сервису власти, ја прво добро сагледам на чијој је страни Вечна власт и истина и у складу са тим се понашам. Ако сам исправан ја се понашам као онај на чијој је страни власт. Не дозвољавам никоме од сервисера да од мене захтева да му указујем славу која је намењена Ономе чија је власт, јер су сервиси и сервисери смењиви а власт је вечна. На жалост, видим да многи у мом ужем и ширем окружењу од овог пролазног сервиса сачињавају себи идола испред кога су ропски сервилни и коме се као Богу клањају. Да зло буде још и горе већина се претвори у дрхтаве мишеве који се понашају удворички чак и по сервисима за одржавање кућних апарата, од беле технике до аутомобила. Као и у свим осталим областима у којима сервиси пружају услуге грађанима, постоје добри и лоши сервиси, сервиси на гласу и сервиси на делу. Зашто би сервис грађана звани власт био изузетак. Увек је било и бољих и горих сервиса и биће све горих и грђих све док грађани, а још је лепше Срби, не заслуже бољи сервис од од ових наопаких. Какав грађанин такви и сервиси. Док од сервиса не затражимо одвогорност за услуге које нам сервиси пружају дотле ће и сервисери глумити власт а народ, такозвани грађани, и даље ће им подилазити и од сервисера чинити личне идоле.

СВЕТИ НИКОЛАЈ У КРАГУЈЕВЦУ

Данас ће мој град посетити велика Светиња. Крагујевац ће дочекати мошти, мени омиљеног, Светитеља Николаја Жичког и Србског. Златоусти чудотворац, велико светило Божје народа србског долази мени а ја се због нечега не осећам позваним да га са осталим мојим суграђанима долично дочекам. Чуди ме и не чуди овај осећај који ме обузима пред овај за све нас Крагујевчане велики... дан. Пре седамнаест година, 1997. године, ујутру око осам сати, без икаквог разлога, осетио сам ненајављени позив од истог Светитеља. Устао сам без размишљања, покупио неку ситу коју сам имао у кући и упутио се за Лелић пешице. Добар део пута прешао сам пешице, један део су ме непознати људи превозили колима. Пред свитање следећег дана био сам на станици у Ваљеву. Одморио до сванућа па поред Ваљевске пиваре кренуо за Лелић. Уз планину ме је повезао неки камионџија право до испред Цркве. Овај позив од светитеља уследио је у време моје највеће животне дезоријентисаности. То је било време кад су се многа моја надања показала узалудним, кад су многи људи открили, до тад под маскама скривана лица, време кад сам остао изигран и сам, без пријатеља у свету, ако се изузму чланови најуже породице. Пред мошти Светитеља изашао сам не да од њега тражим већ да њему и Господу Богу понудим свој живот од многих изигран и обезвређен. После овог Светитељског позива и мог одзива живот ми се сасвим изменио. Пошао сам својим путем у сасвим супротном правцу у односу на широке светске булеваре. Почео сам да своје незадовољство светом у ком сам принуђен да живим изражавам песничким сликама. Да штампам књиге свог Православног Хришћанског протеста против злог времена. Понизио сам себе до последњег, изнео своје књиге на улицу испред суда у Крагујевцу где сам у свакодневној понизности и безгласном протесту већ тринаест година. За то време Бог коме сам молитвама Светог Николаја себе предао, дао ми је иако Му ништа нисам за себе тражио, сина Николаја и ћерку Христину. Управо ми на врата улази син Николај вративши се из школе и прича како је ишао са школом да дочека Свете мошти свога имењака. Каже ми да су мошти прошле баш поред места на коме свакодневно стојим. Он ми прича мени полазе сузе што је Светац позвао мог сина Николаја уместо мене да ми донесе благодат. Прича ми које је моје пријатеље видео у Цркви, све оне за које сам и претпоставио да ће бити у Цркви. То су углавном људи који иду и незвани и који никад не иду да дају него да траже.

ПРИПОВЕДАЊЕ ИЗ ГРОБА

ПРИПОВЕДАЊЕ ИЗ ГРОБА

Причао ми је један човек о безумљу безумних, непостојању непостојаних и небитности небитних. Он причао а ја писао, још кад би било кога да прочита па да све ово добије некакав коначни смисао. А прича каже.
Било двоје људи које године затекоше неспремне и несретнуте и којима требаше мала припомоћ како би се срели. Били су с разних страна Србије, момак из Шумадије девојка из Мачве, он стидљив а године немилосрдне а она не баш лепотица. Године измичу а јесен одлази, једна за другом. Момак беше приповедачев брат из ближе фамилије а девојка сестра једне снаје из даље фамилије приповедачеве таште. Ганути људском несналажљивошћу реше приповедач и његова ташта да мало припомогну Божјем послу и упознају ово двоје непознатих. Што решише то учинише, брачни кандидати се упознаше, себе у другом препознаше и на вечну љубав заветоваше. Вечност далека, љубав кратка а власт слатка. Прођоше прве године брака, млада роди сина а затим породичном револуцијом преузе власт у своје руке. Време текло, љубав порекло а власт расла у тиранију. Растао и син а са сином и бркови који га једног дана претекоше у расту. Мама каже тата извршава, да женимо сина да чувамо унучиће. Ал син повуко генетику на мајку, крупнији брковима него стасом, па га девојке некако заобилазе. Личним искуством поучена, амбициозна мајка разасла телале на све четри стране Србије у потрагу за снајком. И једног дана неком јужном везом дође снајка у срце Шумадије да помпезно загосподари срцем једног шумадинца горостасних бркова. Овде приповедач прекиде причу из оправданих разлога јер га претече смрт која није могла да чека. Али да ни прича не би чекала приповедач за собом остави наследника у приповедању и ево шта он каше.
Једнога дана дође у моју кућу нека моја даљна снајка са својом комшиком. Моја ћерка шије, издржава мртвог оца и остатак породице што је био главни узрок ове радне посете. Решила снајкина комшика да шије а прочуло се да моја ћерка шије и шта ће снајка, доведе је. Ћерка шила, двапут шила а не наплатила. Рачунају ваљда отац мртав, па ко нам шта може, ако је закон множине за нас ко ће против нас. Снајка из околине Сурдулице направи се луда као да није посредовала.
А брат великих хајдучких бркова и ниског стаса у очима жене нижи од оца у мајчиним, стиска вилицу неупућен.
А некад је приповедачевог приповедача приповедач имао обичај да каже, кад видиш неког да се дави и тражи руку, пусти га нек се удави. Грешан је зато се и дави. Ако му даш руку лако може удавити тебе.
И ево, вишеструко сапет у свом гробу размишља приповедач, да ли би било трња на овом гробу да не беше пружене руке. Ко си ти човече да својом вољом изводиш из непостојања у постојање и из небића у биће. Није твоја милост већа од моје каже му вечно живи унутрашњи глас. Тај смор који те данас мори не би ни постојао да твој отац и баба не пођоше послом вишим од себе и упознаше бркиног оца и мајку. Снајка би остала да удише чист ваздух на зеленим пашњацима у околини Сурдулице, музла овце, сирила и сурдучила а не би у сивој зони гутала лепак и тебе умарала с осталим непријатељима истине. Ја једини позивам из непостојања у постојање и из небића у биће и нико други сем мене то не може. Ипак не очајавај, твоји су се из најбољих намера умешали у мој посао, размишљајући притом на људски а не на Божји начин. Да су знали да они не могу непостојећем дати постојање и небитном битност не би ни покушавали. А ти истрпи, јер нису сви за спасење предодређени. Смири се и сачекај пропаст оних синова погибли за пропаст створених.
Што чух понудих сваком ко има уши а ако међу њима има ушију које чују биће и вајде од овога што чух и записах.

ОВАПЛОЋЕНА ЉУБАВ

Беше онај свет, као и овај, испуњен мрзошћу, идоли беху поробили сва људска срца. Умови помрачени греховним страстима и демонским злобама. Душе оковане мрзошћу зависти, зверство и отимачина ширише пустош на све стране. Људска се крв бесцењем расипаше. Опијени моћима немоћних, демонима у телу гоњени, бесни освајчи рушише и палише, зидаше, безуспешно себе узиђивајући у вечност. Вечност им измаче, бар она светла а њихова зверства осташе да се преносе кроз шапат времена. У тај свет, помрачен грехом, окрвављен убиством и оглодан зверством, сиђе Љубљени Син Божји да у убиствену таму донесе Светлост Љубави Божје. Љубав Божја проведе тридесет и три године у овом свету преносећи силу Божје Љубави у безгрешном људском телу, човекољубиво преносећи Љубав свима који одбацише мрзост да би Љубав заљубили. Чудотворна и исцелитељска Љубав од Оца, три и по године прохођаше светом земљом, лечећи болесне, оживљавајући мртве, силом Љубави Божје опраштајући грехе људске. Свакоме, који поверова и заљуби Љубав у Сину, даде моћ да постане чедо Љубави Оца, да буде бесмртно чедо Божје јер Бог је Љубав. Љубимцима што Љубљеног заљубише и Духа Истине даде, у Истини Љубави да живе а не у мрзости света. Мрзитељски свет, завођен мрзитељем сатаном, води непрекидни рат против Сина Љубави Божје и наследника Његове Љубави, Љубљених заљубљеника и Љубимаца Божјих. Бог Љубави јачи је од свих лажних ратно демомонских божанстава која кроз купљено и продано људско месо из пакла на светлост дана гмазе и изгмазаше. Љубави Божја превечна, савечна и надвечна, силом својом непобедивом унакрст окружи Љубитеље и Љубимце Твоје и Љубављу Крста Твога сатри све мрзитеље и непријатеље Љубави.

ЧУВАРИ ВЕЧНЕ СВЕТЛОСТИ

Некад, у стара добра времена, пре него што се сатански легиони изборише за своја земаљска права, мир је био благословен, а рат казна и прилика за повратак изгубљеног благослова. У то време зло је против добра водило јавни рат за земаљску власт. Земаљска власт подразумевала је власт над свим добрима побеђених чак и над њиховим телима. Поробљени народи су служили својим поробљивачима својом имовином и својим телима али су успевали да сачувају Хришћанску свест која их је обасјавала вечном слободом. Човек је био поробљен споља али унутра је остајао слободан и способан да из своје унутрашње слободе сагледа сву тежину робства и да тражи путеве за ослобођење.
Последња два века, јавни рат је уступио место тајном а свагдашњи узурпатор слободе, некадашњи освајач тела прешао је у освајача душа. Овај преврат изазван је у револуционарном раздобљу кроз неколико векова на тлу Европе. Кроз јавни мир проповедан лажљивим духовима усељеним у телесине незасите уживања из века у век води се тајни необјављени рат против људских душа. Колективна свест и несвест програмираним покретима несвесних маса размењују места. На место Христове главе успоставља се глава Његовог непријатеља и непријатеља људског рода подржана несвесном стихијом обезбожених народа.
Једном поробљене свести затварају се у тамнице колективног несвесног, док се њихова слободна тела покрећу по диктату колективног несвесног. Господар колективног несвесног и поред тога што је свезан у паклу преко свог намесника и његових намештеника постаје господар хлеба и игара. Њему беспоговорно служе све поробљене душе својим до вавилонске раскалашности ослобођеним страстима. Људска свест је свети пламичак вечног пламена Божје премудрости Господа Исуса Христа, и кад се у човеку угаси на место свести завлада тама.
Творци колективног несвесног у обезбоженим, некад националним државама били су готово сви за живота признати и прослављени од господара колетивног несвесног и господара хлеба и игара црног кнеза овога света. У наше дане сви они до једног служе интернационалном уједињењу колективног несвесног и апсолутном зацарењу црног кнеза времена. Све власти овога света у власти су црног кнеза и владају навођени његовим лажљивим духовима. Борци против овог наопаког васељенског зацарења увек су као и данас ослобођеници Духа, пробуђени носиоци живе ватре вечне Хришћанске свести. Њих је увек било, јесте, и биће у свим професијама а највише међу истинским духовницима, уметницима и писцима. Рођени од Истине да Истини служе Христовим умом доведени до личне и Божанске свести они су она светлост коју сви робови таме лове под мерицу. Увек ловљени, никад не уловљени, чувани вечном светлошћу непобедивог Сина Божјег Господа Исуса Христа. Светлост светли у тами и тама је не прихвати, али светлост светли у тами и тама је не обузе. Чувари вечне светлости не дозволимо вечној тами да на наше очи обузима наше ближње него им неуморно светлимо макар нас они и не прихватили.

ПО ПРЕДОДРЕЂЕЊУ ИЛИ ПО ОПРЕДЕЉЕЊУ

Живети се може Богом предодређеним путем или по личном опредељењу. Идеално би било да лична опредељења ускладимо са Божјом предодређеношћу. Али овај је свет далеко од идеалног и из дана у дан се удаљује све више и више. У таквом од Бога удаљеном свету на нашој је слободној вољи хоћемо ли се потчинити ономе што је Бог за нас предодредио или ћемо се, независно од Божје воље, определити по личном избору. Хоћемо ли утврдити да ли је наше опредељење у складу са Божјим предодређењем потребно је да распознамо дух и вољу која домонира у нашем животу. Дух од Бога је добар, благ, помирљив, радостан док је дух овога света себичан, непомирљив, завидљив, свадљив, превртљив. За остварење светског успеха потребно је уливање у важеће светске токове и норме, прихватање духа овога света, иначе нема светске потврде успеха. Ако останемо при одлуци да кренемо путем идеалног усавршавања дужни смо да сагледамо своје могућности проистекле из Божјих датости и да сабравши тај рођењем примљени капитал започнемо дело личног усавршавања. Ово је пут идеалног склада предодређености и опредељења, Пут Живота и Истине. Ово је реална људска амбиција, која располаже Божјим датостима неопходним за реализачију личног опредељења. Без мене не можете ништа чинити, каже наш Творац и Искупитељ Господ Исус Христос. Али многи пожелеше мимо Бога и предодређења и дадоше се на остваривање својих нереалних амбиција намамљени пролазним светским престижом. Заборавивши да нико не може узети оно што му није дато, како рече Он који Јесте, удаљише се од Божје одредбе и почеше да сами себи по жељама одређују. Сами себи ако се изузме цели свет који им и понуди ову могућност. Тамо где престаје Пут Живота и Истине почиње странпутица нереалне абиције чији је плод фикција произашла из обмане и самообмане. Непотчињавање предодређењу отвара човеку више путева и више врата од оних Уских Врата и Уског Пута који води у живот. Кроз широка врата се лакше пролази а широким путем никад није досадно пошто је то пут којим се целокупно светско друштво креће. На крају овог пута загарантовано је светско признање уз психичка и физичка улагања минимална у односу на улагња која су потребна на Путу Уских Врата и Стешњеног Пута. Све би било идеално да уживање у успеху који широки пут нуди није ограничено овим пролазним временом. Ово је пут стварања успешних а не рађања пошто је само један који рађа и који Јесте кроз све векове и сву вечност и кога свет не може никад заменити.
Што се тиче Божјих изабраника предодређених за Уска Врата и Стешњен Пут усавршавања са њима бива савим другачије. У неком периоду свог живота осете презасићеност и згађеност широким путем и почну да трагају у себи. Да траже бисер од Бога сакривен кога ће тихо у усамљености чистити и глачати до савршенства сјаја. Ови свим срцем и свим животом предани Богу и не помишљају да траже признање од света који су превазишли и презрели. Онај који их изабра и призва једини је коме полажу рачуне и сав живот свој. Њихов пут личног усавршавања у исто време је и пут личног страдања и спасења. Зато њихови ауторитети нису од овога света као ни циљеви којима теже. На свом мукотрпном и страдалном путу личног усавршавања они против себе имају исти онај свет лагодног широког пута. Њихово је усавршавање самопрегорно и саможртвено и ниједног тренутка не жале себе надајући се признању из руке Онога Који Јесте. Не од људи ни преко човека него кроз Господа Иуса Христа и Бога Оца усавршавају се у свету невиђени далеко од света а свету испред носа. Богољубље је њихов факултет а Љубав је њихово савршенство. Како нема неправедне љубави, они се увек боре на страни Правде. Како нема неискрене љубави, они се увек боре на страни Истине. Како нема зле љубави, они се увек боре на страни добра.

КО НИЈЕ С НАМА ТАЈ ЈЕ ПРОТИВ НАС

Ко није с нама тај је против нас каже наш велики Првосвештеник и Син Божји Господ Исус Христос. Исте ове речи говорили су нам и многи завојевачи кроз многе векове.
Турци Османлије су нам наметали њихову конфесионалну припадност у замену за остварење основних људских права. Многи Срби пређоше у Ислам мењајући вечно за пролазно.
Западни Срби под непрестаним вековним насртајима папске каме присилно пређоше у католичанство. Данас су Католици, Хрвати.
За време Краљевине Југославије многи пређоше у Југословене а за време Титове Југославије у црвену банду.
Данас нам обезличени грађани глобалног села говоре речи с почетка '' ко није с нама тај је против нас''.
Наш србски ген кроз векове трпи најезду богоотпадника у рушилачком походу безбожничке дегенеризације Срба.
Све ово што нам се из века у век непрестано дешава најбоља је потврда Божјег избрања србског народа. Избрања од Бога Оца кроз Господа Исуса Христа преко Светог Саве нашег националног првосвештеника, архијереја Србске Православне Цркве.
Страдање је саставни део нашег земног живота јер ми преко Светог Саве постасмо истински следбеници Господа Исуса Христа. Примивши Божју веру и часно Хришћанско страдње примили смо Авраамов благослов и постали синови Живога Бога. Постадосмо Божји причасници и сарадници а наша Србија виноград Божји под жезлом правде Господа Исуса Христа преко Светог Саве.
Клица Божја коју примисмо у своја срца, слободарска клица вечног живота којом нас Господ Исус Христос ослободи за слободу била је и биће сметња свима који владају робовима па пожелеше да нас врате у робство.
То је неуништиви србски ген вечног живота у Господу Исусу Христу који свагдашње сатанске убице покушавају свим светским силама прогласити геноцидним и затрти дегенеризацијом, исламизацијом, католизацијом, социјализацијом, комунизацијом и глобализацијом. Због ове клице Божје и усиновљења Божјег живот нам је земни претворен у тужно радовање и радосно туговање са срећним завршетком у Небеском Царству Господа Исуса Христа и Бога Оца.
Ово мало што написах не примих од људи ни преко човека него кроз Господа Исуса Христа и Бога Оца.
Слава Оцу и Сину и Светоме Духу
кроз све векове и сву вечност. Амин.