ПРИПОВЕДАЊЕ ИЗ ГРОБА
Причао ми је један човек о безумљу безумних, непостојању непостојаних и небитности небитних. Он причао а ја писао, још кад би било кога да прочита па да све ово добије некакав коначни смисао. А прича каже.
Било двоје људи које године затекоше неспремне и несретнуте и којима требаше мала припомоћ како би се срели. Били су с разних страна Србије, момак из Шумадије девојка из Мачве, он стидљив а године немилосрдне а она не баш лепотица. Године измичу а јесен одлази, једна за другом. Момак беше приповедачев брат из ближе фамилије а девојка сестра једне снаје из даље фамилије приповедачеве таште. Ганути људском несналажљивошћу реше приповедач и његова ташта да мало припомогну Божјем послу и упознају ово двоје непознатих. Што решише то учинише, брачни кандидати се упознаше, себе у другом препознаше и на вечну љубав заветоваше. Вечност далека, љубав кратка а власт слатка. Прођоше прве године брака, млада роди сина а затим породичном револуцијом преузе власт у своје руке. Време текло, љубав порекло а власт расла у тиранију. Растао и син а са сином и бркови који га једног дана претекоше у расту. Мама каже тата извршава, да женимо сина да чувамо унучиће. Ал син повуко генетику на мајку, крупнији брковима него стасом, па га девојке некако заобилазе. Личним искуством поучена, амбициозна мајка разасла телале на све четри стране Србије у потрагу за снајком. И једног дана неком јужном везом дође снајка у срце Шумадије да помпезно загосподари срцем једног шумадинца горостасних бркова. Овде приповедач прекиде причу из оправданих разлога јер га претече смрт која није могла да чека. Али да ни прича не би чекала приповедач за собом остави наследника у приповедању и ево шта он каше.
Једнога дана дође у моју кућу нека моја даљна снајка са својом комшиком. Моја ћерка шије, издржава мртвог оца и остатак породице што је био главни узрок ове радне посете. Решила снајкина комшика да шије а прочуло се да моја ћерка шије и шта ће снајка, доведе је. Ћерка шила, двапут шила а не наплатила. Рачунају ваљда отац мртав, па ко нам шта може, ако је закон множине за нас ко ће против нас. Снајка из околине Сурдулице направи се луда као да није посредовала.
А брат великих хајдучких бркова и ниског стаса у очима жене нижи од оца у мајчиним, стиска вилицу неупућен.
А некад је приповедачевог приповедача приповедач имао обичај да каже, кад видиш неког да се дави и тражи руку, пусти га нек се удави. Грешан је зато се и дави. Ако му даш руку лако може удавити тебе.
И ево, вишеструко сапет у свом гробу размишља приповедач, да ли би било трња на овом гробу да не беше пружене руке. Ко си ти човече да својом вољом изводиш из непостојања у постојање и из небића у биће. Није твоја милост већа од моје каже му вечно живи унутрашњи глас. Тај смор који те данас мори не би ни постојао да твој отац и баба не пођоше послом вишим од себе и упознаше бркиног оца и мајку. Снајка би остала да удише чист ваздух на зеленим пашњацима у околини Сурдулице, музла овце, сирила и сурдучила а не би у сивој зони гутала лепак и тебе умарала с осталим непријатељима истине. Ја једини позивам из непостојања у постојање и из небића у биће и нико други сем мене то не може. Ипак не очајавај, твоји су се из најбољих намера умешали у мој посао, размишљајући притом на људски а не на Божји начин. Да су знали да они не могу непостојећем дати постојање и небитном битност не би ни покушавали. А ти истрпи, јер нису сви за спасење предодређени. Смири се и сачекај пропаст оних синова погибли за пропаст створених.
Што чух понудих сваком ко има уши а ако међу њима има ушију које чују биће и вајде од овога што чух и записах.
Причао ми је један човек о безумљу безумних, непостојању непостојаних и небитности небитних. Он причао а ја писао, још кад би било кога да прочита па да све ово добије некакав коначни смисао. А прича каже.
Било двоје људи које године затекоше неспремне и несретнуте и којима требаше мала припомоћ како би се срели. Били су с разних страна Србије, момак из Шумадије девојка из Мачве, он стидљив а године немилосрдне а она не баш лепотица. Године измичу а јесен одлази, једна за другом. Момак беше приповедачев брат из ближе фамилије а девојка сестра једне снаје из даље фамилије приповедачеве таште. Ганути људском несналажљивошћу реше приповедач и његова ташта да мало припомогну Божјем послу и упознају ово двоје непознатих. Што решише то учинише, брачни кандидати се упознаше, себе у другом препознаше и на вечну љубав заветоваше. Вечност далека, љубав кратка а власт слатка. Прођоше прве године брака, млада роди сина а затим породичном револуцијом преузе власт у своје руке. Време текло, љубав порекло а власт расла у тиранију. Растао и син а са сином и бркови који га једног дана претекоше у расту. Мама каже тата извршава, да женимо сина да чувамо унучиће. Ал син повуко генетику на мајку, крупнији брковима него стасом, па га девојке некако заобилазе. Личним искуством поучена, амбициозна мајка разасла телале на све четри стране Србије у потрагу за снајком. И једног дана неком јужном везом дође снајка у срце Шумадије да помпезно загосподари срцем једног шумадинца горостасних бркова. Овде приповедач прекиде причу из оправданих разлога јер га претече смрт која није могла да чека. Али да ни прича не би чекала приповедач за собом остави наследника у приповедању и ево шта он каше.
Једнога дана дође у моју кућу нека моја даљна снајка са својом комшиком. Моја ћерка шије, издржава мртвог оца и остатак породице што је био главни узрок ове радне посете. Решила снајкина комшика да шије а прочуло се да моја ћерка шије и шта ће снајка, доведе је. Ћерка шила, двапут шила а не наплатила. Рачунају ваљда отац мртав, па ко нам шта може, ако је закон множине за нас ко ће против нас. Снајка из околине Сурдулице направи се луда као да није посредовала.
А брат великих хајдучких бркова и ниског стаса у очима жене нижи од оца у мајчиним, стиска вилицу неупућен.
А некад је приповедачевог приповедача приповедач имао обичај да каже, кад видиш неког да се дави и тражи руку, пусти га нек се удави. Грешан је зато се и дави. Ако му даш руку лако може удавити тебе.
И ево, вишеструко сапет у свом гробу размишља приповедач, да ли би било трња на овом гробу да не беше пружене руке. Ко си ти човече да својом вољом изводиш из непостојања у постојање и из небића у биће. Није твоја милост већа од моје каже му вечно живи унутрашњи глас. Тај смор који те данас мори не би ни постојао да твој отац и баба не пођоше послом вишим од себе и упознаше бркиног оца и мајку. Снајка би остала да удише чист ваздух на зеленим пашњацима у околини Сурдулице, музла овце, сирила и сурдучила а не би у сивој зони гутала лепак и тебе умарала с осталим непријатељима истине. Ја једини позивам из непостојања у постојање и из небића у биће и нико други сем мене то не може. Ипак не очајавај, твоји су се из најбољих намера умешали у мој посао, размишљајући притом на људски а не на Божји начин. Да су знали да они не могу непостојећем дати постојање и небитном битност не би ни покушавали. А ти истрпи, јер нису сви за спасење предодређени. Смири се и сачекај пропаст оних синова погибли за пропаст створених.
Што чух понудих сваком ко има уши а ако међу њима има ушију које чују биће и вајде од овога што чух и записах.
Нема коментара:
Постави коментар