Данас ће мој град посетити велика Светиња. Крагујевац ће дочекати мошти, мени омиљеног, Светитеља Николаја Жичког и Србског. Златоусти чудотворац, велико светило Божје народа србског долази мени а ја се због нечега не осећам позваним да га са осталим мојим суграђанима долично дочекам. Чуди ме и не чуди овај осећај који ме обузима пред овај за све нас Крагујевчане велики... дан. Пре седамнаест година, 1997. године, ујутру око осам сати, без икаквог разлога, осетио сам ненајављени позив од истог Светитеља. Устао сам без размишљања, покупио неку ситу коју сам имао у кући и упутио се за Лелић пешице. Добар део пута прешао сам пешице, један део су ме непознати људи превозили колима. Пред свитање следећег дана био сам на станици у Ваљеву. Одморио до сванућа па поред Ваљевске пиваре кренуо за Лелић. Уз планину ме је повезао неки камионџија право до испред Цркве. Овај позив од светитеља уследио је у време моје највеће животне дезоријентисаности. То је било време кад су се многа моја надања показала узалудним, кад су многи људи открили, до тад под маскама скривана лица, време кад сам остао изигран и сам, без пријатеља у свету, ако се изузму чланови најуже породице. Пред мошти Светитеља изашао сам не да од њега тражим већ да њему и Господу Богу понудим свој живот од многих изигран и обезвређен. После овог Светитељског позива и мог одзива живот ми се сасвим изменио. Пошао сам својим путем у сасвим супротном правцу у односу на широке светске булеваре. Почео сам да своје незадовољство светом у ком сам принуђен да живим изражавам песничким сликама. Да штампам књиге свог Православног Хришћанског протеста против злог времена. Понизио сам себе до последњег, изнео своје књиге на улицу испред суда у Крагујевцу где сам у свакодневној понизности и безгласном протесту већ тринаест година. За то време Бог коме сам молитвама Светог Николаја себе предао, дао ми је иако Му ништа нисам за себе тражио, сина Николаја и ћерку Христину. Управо ми на врата улази син Николај вративши се из школе и прича како је ишао са школом да дочека Свете мошти свога имењака. Каже ми да су мошти прошле баш поред места на коме свакодневно стојим. Он ми прича мени полазе сузе што је Светац позвао мог сина Николаја уместо мене да ми донесе благодат. Прича ми које је моје пријатеље видео у Цркви, све оне за које сам и претпоставио да ће бити у Цркви. То су углавном људи који иду и незвани и који никад не иду да дају него да траже.
петак, 6. јун 2014.
СВЕТИ НИКОЛАЈ У КРАГУЈЕВЦУ
Данас ће мој град посетити велика Светиња. Крагујевац ће дочекати мошти, мени омиљеног, Светитеља Николаја Жичког и Србског. Златоусти чудотворац, велико светило Божје народа србског долази мени а ја се због нечега не осећам позваним да га са осталим мојим суграђанима долично дочекам. Чуди ме и не чуди овај осећај који ме обузима пред овај за све нас Крагујевчане велики... дан. Пре седамнаест година, 1997. године, ујутру око осам сати, без икаквог разлога, осетио сам ненајављени позив од истог Светитеља. Устао сам без размишљања, покупио неку ситу коју сам имао у кући и упутио се за Лелић пешице. Добар део пута прешао сам пешице, један део су ме непознати људи превозили колима. Пред свитање следећег дана био сам на станици у Ваљеву. Одморио до сванућа па поред Ваљевске пиваре кренуо за Лелић. Уз планину ме је повезао неки камионџија право до испред Цркве. Овај позив од светитеља уследио је у време моје највеће животне дезоријентисаности. То је било време кад су се многа моја надања показала узалудним, кад су многи људи открили, до тад под маскама скривана лица, време кад сам остао изигран и сам, без пријатеља у свету, ако се изузму чланови најуже породице. Пред мошти Светитеља изашао сам не да од њега тражим већ да њему и Господу Богу понудим свој живот од многих изигран и обезвређен. После овог Светитељског позива и мог одзива живот ми се сасвим изменио. Пошао сам својим путем у сасвим супротном правцу у односу на широке светске булеваре. Почео сам да своје незадовољство светом у ком сам принуђен да живим изражавам песничким сликама. Да штампам књиге свог Православног Хришћанског протеста против злог времена. Понизио сам себе до последњег, изнео своје књиге на улицу испред суда у Крагујевцу где сам у свакодневној понизности и безгласном протесту већ тринаест година. За то време Бог коме сам молитвама Светог Николаја себе предао, дао ми је иако Му ништа нисам за себе тражио, сина Николаја и ћерку Христину. Управо ми на врата улази син Николај вративши се из школе и прича како је ишао са школом да дочека Свете мошти свога имењака. Каже ми да су мошти прошле баш поред места на коме свакодневно стојим. Он ми прича мени полазе сузе што је Светац позвао мог сина Николаја уместо мене да ми донесе благодат. Прича ми које је моје пријатеље видео у Цркви, све оне за које сам и претпоставио да ће бити у Цркви. То су углавном људи који иду и незвани и који никад не иду да дају него да траже.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар