НЕПОЖЕЉНИ

Зашто у модерном свету постоје непожељни појединци. Ослобођеници духа, који се не уклапају у модел опште свести. Свест модерног човечанства моделира се по истом шаблону на свим меридијанима. Моделирањем свести успостављена је колективна свест човечанства и избрисане све некадаше међуљудске разлике. Нација, раса, боја коже не представљају више никакву разлику човечанству напојеном истим потрошачким духом. Људи се више не баве оним што их разликује колико оним што између њих брише старе разлике. На светском нивоу успостављено је јединство жеља и јединствено тржиште задовољења људских жеља. Читаво човечанство се у ово време налази у стању колективне свести коју тек понегде нарушавају непожељни појединци. Боја коже не представља никакву разлику човечанству коме је мозак у истом потрошачком фазону. Боја коже, раса и национална припадност, ни у Божијим очима не представљају никакву разлику међу људима, ако је њихово стање достигло ступањ свечовечаснке свесности.
Ни Богу није успело да под својим жезлом уједини оволики број људи колики је ујединило потрошачко једноумље. Јединство у стицању и трошењу створило је до скоро непозната људска братства. А ово је постигнуто планским деловањем на људску свест. Људска свест је подложна променама. Свест се може ширити а може се и сужавати. Може се обликовати по националном или по интернационалном шаблону. Свест се може мењати људским интервенцијама а може и Божијом. Добронамерним интервенцијама свест се може проширити а злонамерним сузити. Свест се може сузити на четвртину или на осмину нормалне људске свести. Кад се ове зле намере остваре, људи се уједначе као буреци, постројени у четвртине и осмине и по једна тепсија над њима. Кад је Бог тај који мења људску свест, та се промена зове метаноја. А кад се ово деси нема те тепсије а ни бурегџинице овога света која би могла да прими у себе ову Богом обављену људску освешћеност.
Човек је једино разумно и свесно Богом створено створење. Разумевање Богом створеног света око себе и себе у Богу и себи, свету и космосу формира људску свест. Свесност је стање трајне освешћоности од природних стихија у човеку које Богом неосветљеног и неосвешћеног човека изједначавају са скотом. Животиња не може, и да хоће, да се издигне до свесног човека, док човек може да се снизи до несвесне животиње. Слободна воља је основни услов за проширивање и уздизање људске свести до нивоа свесности. Кад стање трајне освешћености завлада човеком нема те силе која би га могла натерати назад у каљугу ограничене шаблонизиране свести. Бог је Свесвест и извор свести, Бог који рече, Ја сам светлост света, је извор светлости, извор свесности који просветљује и освешћује. Господ Исус Христос, носилац највише Божанске свести је дошао у овај пали свет да у њему успостави братство освешћених људи. Из своје Божанске љубави према човеку, Он је узео на себе грех сваког човека и однео са собом у гроб, из кога је васкрсао победничком силом Божанске љубави како би овај свет обасјао Богочовечанском и свечовечанском љубављу.

ОБЕЗГЛАВЉЕНИ НАРОД

Посматрам колико има политичких тровача, који свакодневно, са оне тровачнице, што се телевизија зове, трују посрнули народ. Са неколико националних телевизија, по неколико политичких аналитичара трују политичким отровима телевизијске гледаоце. Онда погледам колико је око мене политички отрованих људи. Отрованих вечном смрћу политичке демагогије. Гледам Србију потонулу у политичку свест као у живо блато. Друштвено ангажовани политички тровачи долазе са свих страна да буду апостоли и пророци политичке свести. Послушам како говоре, а они не говоре него преду и певуше своје напамет набубане политичке арије. Никакво чудо што је већина Срба овим свакодневним телевизијским политичким  ударима онесвешћена. Срећем разне људе. Убеђују ме на све могуће начине како су верници, а њихова политичка свест их демантује на лицу места. Убеђен сам да би Господ Бог данас и бројним поповима могао да каже, ваше мисли нису моје мисли. Истинског хришћанина одликује једном формирана и заувек утврђена хришћанска свест. Тамо где влада хришћанска свест, нема места политичким калкулација. Истински хришћанин, зна ко је глава сваког поглаварства и власти и држи се главе не окрећући се за реповима.

ПЕСНИКОВ ВАПАЈ

Удели Господе
Коју мрву, суву
Песницима оним
Којима се између глади и пуног тањира
Испречи песничка лира.

Који не пишу за световну славу
Него, Теби служе пркосећи свету
На тањиру своју проносећи главу,
Ти им буди глава, не дај их у штету.

Саклони Господе,
Оне што Ти Дух телима проносе
Што Ти реч излази кроз њихова уста
Вером их облачи, обувај их босе,
Осени им муњом три сабрана прста.

Спаси од прогона,
Оне што језике излише у звона,
Па звоне да буде униле и снене
Своју, моћну руку на њих бедне спусти
Вечитим их миром Свемирни закрсти
Све њих, слуге Твоје, па задњег и мене.

Не живи човек о самоме хлебу
И на земљи док смо висимо о небу
Истина коју преумише многи
Не дај да гладују песници убоги
Што истину ову сећању приводе
Нахрани их Силни и напој их воде.

ДВЕ МИСЛИ

У садашњој, модерној Србији постоји двомислије. Владајућа политичка мисао и политичким силама потиснута верујућа хришћанска мисао. Овде две мисли се супротстављају једна другој својим различитим наукама. Хришћанска мисао креће се страдалним путем истине којим је прошао Господ Исус Христос и сви истински верујући хришћани. За хришћане овај свет није место уживања, него место тешког, пролазног страдања за веру којим се заслужује вечно блаженство. Хришћанство је тужно радовање, временом ограничена жалост која се завршава вечном радошћу вечног Царства Христовог.
По хришћанској науци Јеванђеља Христовог, сви се рађамо грешни у грешним телима осуђеним на смрт. Крштењем у Христову смрт, вером добијамо дар Духа Светог који нас оживаљава за вечни живот. Христијанизацијом нашег народа коју је спровео Свети Сава, и ми смо се уписали у књигу бесмртних хришћанских народа. Хришћанство подразумева верску слободу сваког верника да проповеда хришћанску мисао, сведочи је животом по вери, а кад је то потребно и по цену пролазног живота. Оно је Мисао која се живи и коју посведочавају благодатни дарови Духа Светог. Иако је вера мира, љубави и толеранције по питањима вечног живота у хришћанству нема места компромисима. Пун је црквени календар хришћанских мученика који су кроз целу хришћанску историју своје животе добровољно завршавали као овце за клање не пристајући да се поклоне било коме, ни било чему мањем од зачетника вере васкрслог Господа Исуса Христа. Вера је тврдо поуздање у оно чему се надамо а што је Господом, апостолима, пророцима и мученицима посведочено.
За разлику од хришћанства, политика је сва од изневеравања и комромиса који се постижу поделом људских и политичких интереса. Политички интереси се остварују снагом жудње приземних људских интереса. Пролазни интерес је противник непролазне Божије истине. Политика је интересна лаж супротстављена Божијој истини. Божија истина је једна и недељива а политичких интереса је онолико колико је политичких партија. Политичким партијама управљају практични умови одвојени од вечне премудрости Божије и покретани политичким идеологијама. Политичким идеологијама руководе се људи у којима је дошло до гашења Божијег Духа. Угашеног Духа истине они интересе свога мртвог тела претпостављају заповестима вечне истине служећи политичким идеологијама Политичка мисао пропагира тренутну срећу коју су већ доживели носиоци политичке мисли а коју ће политичко тело које верно прати своје мислиоце доживети у некој блиској будућности.
Дође ли  у једном народу до пада верског убеђења, непријатељ вере ступа на сцену са својим верским сурогатима. Народу отпалом од вере у једног Спаситеља, непријатељ вере подметне моноштво спаситеља између којих више народних група бира свога. Ове групе се зову политичке партије, а спаситељи су политички лидери који се бирају на народним изборима. Отпадањем од верског убеђења, народ власт над својом судбином преноси са јединог Бога, на своје политичко опредељење.
Револуционарна Европа је изазивањем насилних политичких револуција извршила присилну политизацију европских народа. Политизација је друго име за дехристијанизацију. Кроз процес политизације људи и народи се голом силом или политичким притисцима приморавају на одрицање од својих верских убеђења и гурају у наметнуто политичко опредељење. Присилно се преводе из духовно мислећих у телесно мислеће. У оне што не мисле о ономе што је Божије, него о ономе што је људско. И наш народ је провођен кроз овај процес, нарочито за време комунистичког ратног и политичког терора успостављеног после завршетка другог светског рата. Комплетну власт у масонско политичкој творевини Југославији приграбила је партијска мисао и њено партијско тело. Ко није због своје верности хришћанској мисли био убијен, изопштаван је из друштва и подвргаван свакодневним притисцима привилегованих чланова партијских тела, политизованих другова, данашњих грађана. Политичка мисао је неприкосновено завладала и себи присвојила сва права на слободни развој, док је хришћанска верска мисао гушена на све могуће начине и сатерана у дубоку илегалу.
Ту јој ни данас није ништа боље. Готово да нема ниједног медија на којем хришћанска мисао има слободан приступ, док се са тих истих медија политички опредељени не скидају ни дању ни ноћу. Ко се није приклонио некој од актуелних политичких партија, а уз то и остао веран хришћанској мисли, искључен је из свих друштвених токова, па и политичко правних оквира. Остаје му хришћанско страдање за веру, овога пута кроз политички прогон упакован у неко модерно политичко правно паковање. Распакује ли се то политичко правно паковање прогнане хришћанске мисли у њему ће се наћи још једно, политичко економско паковање. Економија је тај проверени идол модерног политичког света који се бори против вере, коме су се смртна тела свих исполитизованих и политички опредељених народа поклонила. Овај идол гони све који му се не поклонише, а нарочито оне истрајне у свом верском убеђењу, који се у свом верском утврђењу клањају једино Господу Богу своме и Њему једином служе.
Национална Црква је стуб и тврђава Божије вере и истине. Тврђава која зауставља штеточинство политизованих мртвих тела  у спровођењу национално штетних политичких идеја. Национална Црква је Христово тело напајано бесмртним Духом Светим. Црква је обавезна да својим телом оживљеним за вечни живот, животворним Духом Божијим, одбрани вечну истину од интересних лажи политичке мисли и тела.
Актуелни политички председник политички опредељених грађана Србије, за одвајање Косова и Метохије од Србије има политичку подршку читавог политичког света. Све земље Европе, Америка и политички кругови замаља из окружења заговарају одвајање Косова од Србије. Са простора Републике Србске, долазе гласови уважених професора политичких наука који препоручују Србији да се једном заувек ослободи косовског мита и окрене рационалном научно политичком ставу и економији. За хришћанску верско заветну мисао Косовски Завет је кључ Царства Небеског кога нико не може бацити у бездан. Политика отимања србских земаља, где предњачи отимачина Косова и Метохије, спроводи се дугорочним политичким потезима кроз векове. Притисцима, трговином, расељавањем и што је од свега најгоре политизацијом народа. Једном политизован човек доживотно се ваља у политичкој каљузи, мртав за вечну истину вере. Ово је време великог искушења верског убеђења србског народа. Искушења које је Бог допустио и зато нека се свако бави својим послом, политичари својим политичким опредељењима а верници својим верским убеђењима..
Против политичких штеточинстава мртвих за истину вере, могу се изборити једино они који су својом вером мртви за свет а живи за Бога, Духом Живога Бога. Поставља се питање, колико данас у Цркви, деценијама гушеној упливима разних политичких опредељења, има Духом Божијим умртвљених за свет а колико исполитизованих и умртвљених за Бога.
Политизација Срба, започела модернизацијом Србије, имала је за циљ да кроз политизацију уништи вечно дело правоверне СветоСавске христијанизације. Ово је спроведено у великој мери а да ли у довољној да се Србија може одрећи Христа и себе саме и заживи животом глобалног политичког мртваца показаће време. Рекло би се да у Србији данас има више исполитизованих грађана него преосталих христијанизованих Срба. Више оних који могу да кажу ми имамо ум политички, него оних који још увек говоре ми имамо ум Христов, и речено докажу делом вере. Има их више али то још увек не значи ништа. На политичим изборима побеђује бројност, а овде је нешто веће од политике и политичких избора. Овде се бира између Христа и политике, између вере и невере, између вечног Живота и политичким пакетом заводљиво упаковане вечне смрти. Тренутно је политизовани човек тај који бира а после његовог избора објавиће се и Божији.

ДОЂЕШ КО ВЕТАР ОЛИВЕРА МАРКОВИЋ