ДВЕ МИСЛИ

У садашњој, модерној Србији постоји двомислије. Владајућа политичка мисао и политичким силама потиснута верујућа хришћанска мисао. Овде две мисли се супротстављају једна другој својим различитим наукама. Хришћанска мисао креће се страдалним путем истине којим је прошао Господ Исус Христос и сви истински верујући хришћани. За хришћане овај свет није место уживања, него место тешког, пролазног страдања за веру којим се заслужује вечно блаженство. Хришћанство је тужно радовање, временом ограничена жалост која се завршава вечном радошћу вечног Царства Христовог.
По хришћанској науци Јеванђеља Христовог, сви се рађамо грешни у грешним телима осуђеним на смрт. Крштењем у Христову смрт, вером добијамо дар Духа Светог који нас оживаљава за вечни живот. Христијанизацијом нашег народа коју је спровео Свети Сава, и ми смо се уписали у књигу бесмртних хришћанских народа. Хришћанство подразумева верску слободу сваког верника да проповеда хришћанску мисао, сведочи је животом по вери, а кад је то потребно и по цену пролазног живота. Оно је Мисао која се живи и коју посведочавају благодатни дарови Духа Светог. Иако је вера мира, љубави и толеранције по питањима вечног живота у хришћанству нема места компромисима. Пун је црквени календар хришћанских мученика који су кроз целу хришћанску историју своје животе добровољно завршавали као овце за клање не пристајући да се поклоне било коме, ни било чему мањем од зачетника вере васкрслог Господа Исуса Христа. Вера је тврдо поуздање у оно чему се надамо а што је Господом, апостолима, пророцима и мученицима посведочено.
За разлику од хришћанства, политика је сва од изневеравања и комромиса који се постижу поделом људских и политичких интереса. Политички интереси се остварују снагом жудње приземних људских интереса. Пролазни интерес је противник непролазне Божије истине. Политика је интересна лаж супротстављена Божијој истини. Божија истина је једна и недељива а политичких интереса је онолико колико је политичких партија. Политичким партијама управљају практични умови одвојени од вечне премудрости Божије и покретани политичким идеологијама. Политичким идеологијама руководе се људи у којима је дошло до гашења Божијег Духа. Угашеног Духа истине они интересе свога мртвог тела претпостављају заповестима вечне истине служећи политичким идеологијама Политичка мисао пропагира тренутну срећу коју су већ доживели носиоци политичке мисли а коју ће политичко тело које верно прати своје мислиоце доживети у некој блиској будућности.
Дође ли  у једном народу до пада верског убеђења, непријатељ вере ступа на сцену са својим верским сурогатима. Народу отпалом од вере у једног Спаситеља, непријатељ вере подметне моноштво спаситеља између којих више народних група бира свога. Ове групе се зову политичке партије, а спаситељи су политички лидери који се бирају на народним изборима. Отпадањем од верског убеђења, народ власт над својом судбином преноси са јединог Бога, на своје политичко опредељење.
Револуционарна Европа је изазивањем насилних политичких револуција извршила присилну политизацију европских народа. Политизација је друго име за дехристијанизацију. Кроз процес политизације људи и народи се голом силом или политичким притисцима приморавају на одрицање од својих верских убеђења и гурају у наметнуто политичко опредељење. Присилно се преводе из духовно мислећих у телесно мислеће. У оне што не мисле о ономе што је Божије, него о ономе што је људско. И наш народ је провођен кроз овај процес, нарочито за време комунистичког ратног и политичког терора успостављеног после завршетка другог светског рата. Комплетну власт у масонско политичкој творевини Југославији приграбила је партијска мисао и њено партијско тело. Ко није због своје верности хришћанској мисли био убијен, изопштаван је из друштва и подвргаван свакодневним притисцима привилегованих чланова партијских тела, политизованих другова, данашњих грађана. Политичка мисао је неприкосновено завладала и себи присвојила сва права на слободни развој, док је хришћанска верска мисао гушена на све могуће начине и сатерана у дубоку илегалу.
Ту јој ни данас није ништа боље. Готово да нема ниједног медија на којем хришћанска мисао има слободан приступ, док се са тих истих медија политички опредељени не скидају ни дању ни ноћу. Ко се није приклонио некој од актуелних политичких партија, а уз то и остао веран хришћанској мисли, искључен је из свих друштвених токова, па и политичко правних оквира. Остаје му хришћанско страдање за веру, овога пута кроз политички прогон упакован у неко модерно политичко правно паковање. Распакује ли се то политичко правно паковање прогнане хришћанске мисли у њему ће се наћи још једно, политичко економско паковање. Економија је тај проверени идол модерног политичког света који се бори против вере, коме су се смртна тела свих исполитизованих и политички опредељених народа поклонила. Овај идол гони све који му се не поклонише, а нарочито оне истрајне у свом верском убеђењу, који се у свом верском утврђењу клањају једино Господу Богу своме и Њему једином служе.
Национална Црква је стуб и тврђава Божије вере и истине. Тврђава која зауставља штеточинство политизованих мртвих тела  у спровођењу национално штетних политичких идеја. Национална Црква је Христово тело напајано бесмртним Духом Светим. Црква је обавезна да својим телом оживљеним за вечни живот, животворним Духом Божијим, одбрани вечну истину од интересних лажи политичке мисли и тела.
Актуелни политички председник политички опредељених грађана Србије, за одвајање Косова и Метохије од Србије има политичку подршку читавог политичког света. Све земље Европе, Америка и политички кругови замаља из окружења заговарају одвајање Косова од Србије. Са простора Републике Србске, долазе гласови уважених професора политичких наука који препоручују Србији да се једном заувек ослободи косовског мита и окрене рационалном научно политичком ставу и економији. За хришћанску верско заветну мисао Косовски Завет је кључ Царства Небеског кога нико не може бацити у бездан. Политика отимања србских земаља, где предњачи отимачина Косова и Метохије, спроводи се дугорочним политичким потезима кроз векове. Притисцима, трговином, расељавањем и што је од свега најгоре политизацијом народа. Једном политизован човек доживотно се ваља у политичкој каљузи, мртав за вечну истину вере. Ово је време великог искушења верског убеђења србског народа. Искушења које је Бог допустио и зато нека се свако бави својим послом, политичари својим политичким опредељењима а верници својим верским убеђењима..
Против политичких штеточинстава мртвих за истину вере, могу се изборити једино они који су својом вером мртви за свет а живи за Бога, Духом Живога Бога. Поставља се питање, колико данас у Цркви, деценијама гушеној упливима разних политичких опредељења, има Духом Божијим умртвљених за свет а колико исполитизованих и умртвљених за Бога.
Политизација Срба, започела модернизацијом Србије, имала је за циљ да кроз политизацију уништи вечно дело правоверне СветоСавске христијанизације. Ово је спроведено у великој мери а да ли у довољној да се Србија може одрећи Христа и себе саме и заживи животом глобалног политичког мртваца показаће време. Рекло би се да у Србији данас има више исполитизованих грађана него преосталих христијанизованих Срба. Више оних који могу да кажу ми имамо ум политички, него оних који још увек говоре ми имамо ум Христов, и речено докажу делом вере. Има их више али то још увек не значи ништа. На политичим изборима побеђује бројност, а овде је нешто веће од политике и политичких избора. Овде се бира између Христа и политике, између вере и невере, између вечног Живота и политичким пакетом заводљиво упаковане вечне смрти. Тренутно је политизовани човек тај који бира а после његовог избора објавиће се и Божији.