Гуске у магли

У беспоретку изокренутог вредносног система, у коме као народ из генерације у генерацију тужно и претужно животаримо, паралелно сапостоје реални живот, срамном метлом и вештом руком сатеран под тепих, и на сва звона и добоше објављиван живот виртуелног вредносног садржаја.

Историја се ствара животима и делима, и то делима реалне вредносне суштине која се не завршавају са нашим пролазним животићима, а камоли дневним бљесцима. Својим делима ми трасирамо животну будућност својих потомака или им себичним неделима ту будућност ускраћујемо.

Ово време карактерише гордо уздизање над пређашњим вековима надошлог  самољубља које пролазну славу и моћ олако претпоставља вечној истини и правди. Прошли векови подређују се пролазном тренутном бљеску, неког спортског догађаја на пример.

Државни механизам и друштвени организам покрећу се неком друштвеном главом докотрљаном са неког државног пуњача за јарце предводнике. Док стадо Божијих јагањаца под недремним оком невидљивог доброг Пастира тражи своју пашу на рубовима друштва, многи из њега излазе пожелевши близину видљивог јарца предводника. Изван друштвом омеђеног забрана почиње пустиња, страшно место људског постојања, на коме се усуђују постојати само они увек кадри стићи и утећи. Зато већина тражи себе и свој животни смисао у оквиру друштвеног живота.

Држава зато и јесте створена, да буде чувар приватних својина својих оснивача, да својим законима и механизмима силе буде гарант мира и једнаких права свих својих оснивача. Војном силом којом располаже, држава је дужна да брани државни суверенитет, неповредивост  државних граница  и добара, као и приватних добара свих својих оснивача од сваког безакоња спољних завојевача, а силом закона од унутрашњих узурпатора.

Србин је у Србији увек видео Мајку чију је част и мир бранио животом а која је за узврат бринула о њему и његовим добрима као и о свој својој деци. Времена се мењају кваре добре обичаје и доносе нове. Мајка се мења мењају јој се и деца, она захтева а деца одговарају на њене захтеве. Мења се и брзина кретања животних токова. Све више се јури а све мање стиже, недостаје  времена за мисли и осећања па није ни чудо што друштвене токове покрећу помисли.

Уместо смиреног промишљања Божијим законом испечаћеним умом и срцем, дадосмо се у трк за помислима које хитро долазе и одлазе. Полетесмо као гуске у маглу, и сад из те магле гачемо маглом заробљени. Помисли се роје са свих страна, покреће их табела успешних, популарних и славних. Сви би да буду популарни и славни и све помисли вуку тој страни. Лак и узбудљив живот, путовања по свету измамљују помисли оних којима је кретање ограничено сиромаштвом а живот ни мало лак.

Беспоредак цементира виртуелни ред истинског нереда, променом места неважног и важног, и како би вешти играчи рекли ухвати јарца за рогове. Тај јарац ухваћен за рогове приноси се на жртву иако инстиктивно одрече, некад давно слободном вољом прихваћени Завет да постане и остане Јагње. Како се то деси да они послати као јагањци међу вукове постану јарци, како друкчије ако ли не нереалном жељом да од јагањаца постану вуци.

А живот је вазда жртва, само што ни жртва ни жртвеници нису исти. Шта може човек бити више од човека, шта му може придодати пролазна слава и моћ стечена на гори кушања. Шта може спасити од смрти онога који свакога дана корача по сопственом гробу. Некад док смо имали времена, постављали смо себи оваква питања и давали и добијали један једини одговор, бесмртна је душа у њу треба улагати. Знало се то у овом народу, знало и сведочило. Знало се да пролазна слава пролазног смртника нити је имала нити ће имати васкрсну силу. Зато се умом и срцем служило Богу, и делом и речју, и песмом и мачем, све се радило на спутавању инстиката и ниских страсти Духом непроменљиве и вечне истине. Све ради спасења душе и задобијања непропадљивог Царства Христовог. Знала се истина, па се заборавила, а из заборава стигла нова знања и нови захтеви. Некадашњи смирени живот и рад у славу Божију, претворио се у надметање за пролазну себичну људску славу и неумерено стицање.

Многи, похрлили за пролазном славом и моћи коју пара даје, несвесно стварају беспоредак виртуелних вредности који није ништа друго него бацање прашине у очи оним гускама залуталим у магли. Кад се пролазна прашина углача  до нестварног звезданог сјаја, увек  се може бацити у очи које треба одвратити од животно битних, суштинских збивања.  Кад се спортске арене уздигну на ниво храма лако је владати инстинктитима верника ове криве вере. Ако водитељка РТСа каже да је тениска победа репрезентације Србије историјски догађај. Ако председник Србије сувереност Србије демонстрира једино на спортским трибинама, онда ником нормалном, није чудо што се границе Србије протежу од грла навијача до ушију играча. После историјских спортских спектакала радосне гуске у магли данима гачу, а за то време свестске силеџије им испод ногу извлаче и Косово и Србију, и школство и здравство и законодавство... и на очи свих нас све побројано и непобројано претварају у продужетак "милосрдног анђела" а да то само они ретки пустиножитељи могу да уоче. На већину, која се даде превести у јато гусака у магли, могу се применити речи пророка, очи имају а не виде уши имају а не чују ум имају а не разумеју. Док срећна већина живи виртуелним животом у успешној спортској Србији уз телевизијске екране, мањина води битку започету 1389. године на Косову пољу, чији се крај поклапа са крајем света.

Еутаназија

Влада и владина надвлада претварају наше животе у шизофрени процес који се одвија на два нивоа, на видљивом земаљском нивоу и на невидљивом кроз подземне пацовске канале. Двоструки аршини одузимају једнима дају другима у видљивом и невидљивом. На свим нивоима постадосмо пројекти некаквих надвладиних пројектаната у којима се неки савремени Бранковићи скућише и огаздише. Они ближи надвладиној влади на пречац стичу газдинства на којима раде они који беху ускраћени за срећну могућност брзог протрчавања кроз пацовске канале. Смешно би било, да се овим маневрима не потписује добровољни пристанак на еутаназију оног организма који су наши преци кроз векове стварали а који се зове држава Србија и српски народ. Држава Србија онаква каква је била претвара се кроз организовану ноћ музеја у музеј у ком се конзервирају све вековне вредности а ова нова хибридна и пројектована у неким светским институтима закорачује на пројектовани и асфалтирани пут надвладе. Под пројектованом бедом од стране надвладе у свету на сваких тридесет секунди умире по једно дете. Ако мој ручак траје десет минута то значи да је за време његовог трајања умрло двадесеторо деце. Пред овим податком који нормалан човек, из осећања људске самилости не би остао без апетита. Немилостива надвлада то не жели да види као и од њене стране пројектована наша домаћа влада. Нама за сад иде добро. Продајемо на распродаји оне фабрике које су некад изграђивали наши родитељи, а после и ми, уступамо планине за рекреативне центре, продајемо градове и села, не ми доле, него они горе из надвладине владе. Ми доле за то време отимамо се са црним ђаволом за парче хлеба. Сабијен са свих страна, везаних руку и ногу, шта могу да радим са Божијим даром слободе којим ме Он тако великодушно обдари. Време је такво, да једни имају право не безбедaн напад а да се другима ускраћује право на самоодбрану.

Изгнани Христос иде од врата до врата, куца али нема никог да отвори. Вечни нема приступ синовима времена. Он који обухвата све просторе и у коме све дише, не може да допре до својих створења. Ту је увек и у све векове невидљив и ненаметљив воли невољен дозива али се нико не одазива.

Одређују ме простор и време. Од мене се тражи да будем као слика на зиду, заустављених покрета слеђеног осмеха и даха. А живот је нешто друго, слобода кретања, раста победа над простором и временом. Живот је вечност која се само замеће у времену. На жалост многе превари време, заведе их својим сластима од којих у стомаку горчи.

Транзиција ми ломи ребра и то транспарентно, и само зато што имам здраву кичму. Не живи ми се без кичме па макар то било и у Европи. Свима који би да путују по иностранству поручујем, будите мало странци у својој земљи, заживите духом Истине и постаћете странци ту где сте рођени. Неће вас више познавати ни рођена мајка. Али ко ће мене да слуша кад им се Европа приказује онако раскошна и разиграна, као велика и непрестана журка. Додуше она то и јесте али онима горе што се веру по највишим гранама тог демонскорајског дрвета, оним срећнијим Дарвиновим синовима.

Две странке покрећу свет, једна вуче напред друга назад, као да се надмећу у надвлачењу конопца. Они који иду самостално и самосвесно увек ходају по том конопцу испод ког им сви копају провалију. Свој значи слободан од себе и од других. Ослобођен од својих слабости и снага, ослобођен и од туђих. Свет се некако комотније удружује ангажовањем људских слабости. Јаке личности углавном имају тврде главе и некако на посебан начин згуснуту свест и зато се тешко удружују. На њих радост и патња сасвим другачије делују него на друге људе и зато кад сви на њиховим лицима очекују једно расположење изненади их сасвим супротно. Њихове среће и несреће нису овосветског порекла свет нема пиће којим их може напојити нити има отров којим их може отровати. С неке друге стране која није баш прекопоута дотичу сва њихова расположења. Кроз простор и време они корачају корацима дужим од простора и времена.

Коме човек није брат томе Бог није отац

Коме човек није брат томе Бог није отац. Љубите један другог и никог на земљи не зовите оцем. Ви сте један другом браћа. Све добро што сам учинио брату, учинио сам Христу. Све чиме сам оштетио брата оштетио сам самога Христа. У братству је скривено синовство и  очинство. Ти си ја у Христу. Помоћи ћу теби не оштетивши себе. Нећу помоћи себи оштетивши тебе. Свако зло упућено теби бумеранг је који се враћа мени. Љубав је испуњење закона. Хоћу ли ја испунити закон љубећи браћу или ћу љубећи себе безграничном, саможивом љубављу оштетити брата и погазити закон Божији.  Питање бити и не бити, за савког Србина појединачно, и за колективно национално биће народа српског. Један део одрођеног српског народа, који себе види лепшим, бољим и потребитијим од већинског дела народног корпуса, издиже се у неке, смртницима недосежне висине. То издизање истовремено је и силажење у мрачни подземни свет, сав од тајни саткан ,за оне који у њему не учествују. У том скривеном свету владају сасвим други закони од оних обелодањених на светлу дана у јавном животу. Два пута, јавни и тајни воде своје путнике на две супротне стране, у узвишене и понижене, у богаташе и сиромахе, у робовласнике и робове. Србија у резервату и Србија на највишем спрату испод приземљеног бога. Шире се, изграђују свака своје светове у којима за оне друге нема места. У једном истом систему управљања функционишу исток и запад цедећи источне комарце и гутајући западне камиле. Источно западна привреда легалним токовима цеди источне комарце док се пословним токовима роба и капитала у привилегованој западној зони баве дилижансе дивљег запада. У западом очараној Србији, имам постаје императив свих императива, у оној другој источној, немам, небеске лествице уз које истрајнији израстају у, јесам изнад истока и запада. Изделише овај наш свет у два табора у табор господара и табор робова. Они који би да господаре телом преко насушног хлеба, добро су подржани од такозване службе за запошљавање. Та новодно државна а по суштини подводачка служба, овим бесавесним господарима људских тела, подводи све оне који су ради да остваре своје "уставом загарантовано" право рада. Господари тела их деградирају до срозавања на ниво белог роба, израбљујући их на црно, или их  врате неморалној подводачици, националној служби за запошљавање. Господари душа запосели црквене храмове, владичанске дворове и најскупље џипове, траже беспоговорну покорност својим људским непогрешивостима. У забрањеној, али слаткој љубави са господарима света, негоњени, гоне верне љубави Христовој. Дуалистичка Србија подељена на две цркве и на два бога, Бога правде и неправде, бога богатих и Бога сиромашних. На законски штит и законски мач, на господаре и робове. Једна је, само она званична и свима доступна истина, коју неопходном истином и гомилама лажи, за паре и пролазну славу, производе и продају  вештином прекаљени плаћеници, вештаци. Ова господарица ума забавља и забавом господари својим робљем. Површна и сва у времену заборављеног јуче и без бриге за сутра, глува за вечну истину, одржава карикатуру живота у овом свету привиђења. Све се рађа из немира и кроз муку па и истина, и то она ненаручена од људи а послата од Бога Истине. Она која ослобађа робље и слепима отвара вид, подиже понижене и обара горде у мислима својим. Истина долази као вода и нема те бране која је може зауставити. Некога ће окупати, некога ће потопити, али каљуга ће се сигурно спрати. Протести жедних истине ће се проширити, они гладни пара и моћи ће их притешњивати и гонити све даље и даље чак до Марићевића јаруге. Сетиће их где су пали и вратити првој љубави. Сетиће их због чега се њихови преци пре два века сакупише у Марићевића јарузи. Кад турски зулум дојади Богу и народу њихови преци претпоставише славу срамоти и од прогоњене раје успоставише тело и на телу главу.  Углавише обезглављену Србију, подигоше роба из прашине, покидаше ланце и животима својим изборише се за слободу. Ту слободарску нит, нит бескомпромисне слободе, истински слободних људи, подмуклом издајом, прекидоше компромисџије жељне неспутане власти. На кратко слободан, па обезглављен, поврати се ропском стању преварени балкански роб да животари с туђом главом на раменима. Два века клеца од зла на горе, слуђен и навођен, кроз национална беспућа, голготе и расапе. Ограничен и туђим калупима укалупљен, стешњен по питању остварења минималног националног интереса, растаче се и ништи, не остварује се и не обнавља. Ускраћен за просту биолошку репродукцију овај балкански роб стари сапет и окован сопственим слабостима. Поробљен робом у себи и удружен у бројчану надмоћ зида свет по мери страних господара и сопствених слабости. Терорише обесправљену слободномислећу мањину расуту и притиснуту сваковрсним невољама. Док непријатељски прогони живот, задах смрти се шири из његовог тела у распадању. Кад задах смрти дотужи смртоносцима а живот силином навре, оживеће и сећања на живот у слави и слободи. Сетиће их, и једног дана кад сећања надјачају заборав, а светлост истине пробије завесу тмуше, устаће на ноге и покидати ропске ланце са ума, срца и душе. Тамо где у прашини седеше балкански роб стајаће ослобођени устаник у вечном рату за Крст Часни и Златну Слободу. Нема мира без доброга рата ни Слободе без Христовог мача. Васкрсења не бива без смрти, из умрлог роба рађа се Слобода. Истина ослобађа за живот у Слободи Слобода рађа за живот у Истини. Само је живот у истини истински живот и само је један Пут живота и истине. Све друго је симулација живота у којој грабљиве приказе лицемерно приказују себе у светлу којег нема, док у исто време под окриљем таме  Каиновим помраченим умом оштре нож за Авеља.  Неспутана власт спутава слободу, спутани се упињу да се ослободе пута неспутане власти. Живот јесте и биће вечни рат Христом донесен за меру човечности испод које човек не сме силазити ако жели остати човеком. Вечни рат Христом започет за ограничење неспутане светске власти која терорише човека, једино се у Христу може водити, у Њему који је једном за увек победио свет и осудио владара овога света, који нас непрестано дозива у своје братство, очинство и синовство. Он једини ослобађа од свих злих господара ума, срца и душе за живот у Његовом Духу и телу. Кад Авељ себе пронађе у Христу окренуће Каину лице а не леђа. Кад Јуди каже да је издајник а не способан, кад за Барабу неодступно затражи заслужену казну ослободиће се роба у себи. Ослобођен постаће фактор, незаобилазна чињеница на коју се мора рачунати, а таквог ће сам Христос увести у своје братство слободних, светлих, бесмртних ратника истине, за Крст Часни и Слободу Златну.

ЗЛО ДОЧЕКАСМО У СВЕТСКОЈ ЧЕКАОНИЦИ ЧОВЕК ЈЕ СПОРЕДНА ПОЈАВА НА РУБОВИМА СИСТЕМА

 

 

Немамо се где упослити а погосподисмо се па нас је срамота да копамо. А и ово сунце припекло ко да смо нешто Богу дужни. Сигурно знам да ником зло не мислимо ми весела деца света. Волимо весеље и  настојимо да задовољимо жеље, и то своје сопствене. Шта нас се тичу жеље и потребе других. Бавимо се стицањем и намицањем на све начине. Средства бирамо по њиховој ефикасности а не по моралном кодексу. Закон је ту да игра жмурке док га ми кршимо. Способни смо и способношћу се поносимо. Зашто би смо се стешњивали кад нам експанзија више одговара. Нећемо ваљда да се сударамо главом са захтевима времена. Ми весела деца света беремо рајско воће. Кад нам се виђено не допадне само затворимо очи, и идемо даље. Поздрављамо државни програм који спроводе све странке и сви политички чиниоци. Мале људе на велика места па гледај како се шепуре, и не стај им на сенку која је трипут већа од њих самих и под којом трава не ниче. Сан о моћи смртнику даје моћ и то ону црну деструктивну. Затвори уста, а ако већ решиш да их отвориш ти хвали носиоце власти јер су на хвалу издашни и обилато је плаћају. Знам да ниси плаћеник да само професионално радиш свој посао зато ти и кажем пиши оно од чега ћеш имати корист а не штету. Не заноси се мишљу да било шта можеш да промениш, нико није случајно ту где јесте. Одавно не живимо по Божијој вољи него по Божијем допуштењу. Допуштено је и касапима да буду касапи и овцама овце па ако је Бог допустио ко си ти да се копрцаш против тога. Заводе их кажеш, па сети се своје младости, па и ти си завео само ону која је и сама заводила, ко се завођења клони и не бива заведен. Лов ко и сваки криволов, неискреност за неискреност изневерено очекивање за неискрено улагање. То ти је живот лавиринт ограничених истина и неограничених лажи па како се ко снађе. Ако си сам лако се изгубиш, зато бежи од самоће, постани карика у непрекидном ланцу и све ће само по себи доћи. Није више оно старо време кад се знало ко је ко. Зато се не шетај животом сам на своју руку да ти се не деси да се пронађеш изван општих токова. Ако си искључив не чуди се ако те искључе сви они који ухватише прикључак. Такво је време не уступа места никаквим посебностима сви смо исти док се са званичног места не потврди нечија посебност. Не позивај се на дело, ако није поручено ником и не треба. Сам си и лак да те ветар одува зато се удобри ветрогоњама и видећеш добро не земљи. Само пази, ветрови се мењају, мењај и ти прикључак брзо и у ходу. Идеологије су умрле од извитоперења, сав ход човечанства на земљи одвијао се са злог на горе. Ближимо се могућем крају, свима већ постаје загушљиво, али нико нема снаге да се побуни против себе и ту је почетак краја. Остани хладне главе и кад се ужари земља и кад букне небо. Претрпи све увреде, опрости незнању, није му била намера да убије. Крајња исходишта људских намера не припадају сфери очигледности. У већини случајева на смрт осуђују најобичније људске жеље, исте као моје и твоје. У рај се стиже кроз пакао а у пакао кроз рај, у једном будеш телом у другом без тела. Буди стрпљив душа живи и кад тело умре.

Благодатно Царство Христово

Благодатно царство Христово не припада овом свету, ни некад, ни сад. Благодат и истина дође кроз Исуса Христа а по свету је проширише Свети апостоли. Ал и тад и сад последњу реч у пословима овога света не говори Бог него закон овога света који је и некад и сад достигнуће римског царства. Златни век хришћанства је за нама а неки нови Рим у перспективи, тачније налазимо се на самом његовом прагу. Само хришћанство у великој мери потпаде под оквир закона и постаде вера овосветских праведника, који недељом одлазе у цркву а преко недеље живе како налаже закон. Хришћанство се, тако изроди у форму немоћну да испуни норму слободе која се од хришћана једино и тражи.

Закон ко закон, неког будно прати исколачених очију, пред једним зажмури на једно, пред неким другим на оба ока, а свет се све више удаљава од оне масонске, Слобода, Правда, Једнакост. Нема слободе у оквирима закона сем оне неслободе која се представља за слободу. У оквирима закона све је половично. ограничено на дозвољену дозу, уздржано и прорачунато без животне спонтаности. Све је организовано, симулирано, одглумљено, одиграно за плату. Шта ми то тражимо у законским оквирима ако је Христос поништио законску обвезницу предавши себе крсној смрти. У оквире закона стижемо бежећи од крста, или још тачније дозвољавамо да нас од крста Христовог у законске оквире неслободе заведу наше жеље, страхови и сумње. Праведник ће живети од вере каже Господ Исус Христос, значи да нас наша невера држи у законској неслободи. Ропство закона обећава извесност хлеба и уз хлеба, али исто то нуди и хришћанство. Једина разлика је у томе што хришћанство не нуди раскош и уживање а грешно тело многожељно и распаљено маштом сваљује нас из греха у грех. Дух жуди против тела а тело против духа и свет жуди за нашим телом а противи се духу вечности који нас позива не обестрашћивање тела. Страсти покрећу свет али немају снагу да га преображавају зато свет сав у злу лежи. Закон је ограничен временом као и жена што је везана за мужа до његове смрти. У оквирима закона људи више личе на глинене голубове него на људе. Они се зову фарисеји и садукеји, књижевници и лицемери, напредују у свету глинених голубова варајући и варајући се, и мрзе сваку истину која им може умањити лажну величину глинених голубова. Љубав у оквирима закона мери се овим светом и никад не прелази димензије времена, она више личи на математику него на љубав. Законски оквири угушују живо срце а на његово место успостављају хладну прорачунатост о тренутној корисности. Човек се своди на део друштва од кога је зависан и коме мора да служи беспоговорно, повинујући се мишљењу већине.

Мисао друштва сведеног у законске оквире чешће пута се рађа из фудбалске лопте буба маре него ли из главе. Законске истине чешће пута знају да свићну из сјаја естрадне звезде него из духа истине који ослобађа истином. Закон има своје праведнике и своје грешнике који се клањају закону док их гледају људи. Под удар закона долазе сви они који по закону живе, благодат ослобађа од служења закону. У благодатном царству слободе и истине све се ради за Бога пред Богом и у Богу и главна покретачка снага овог, свету неухватљивог степена људскости је милост и истина које се остварују самопожртвованим примером живљења по принципу јеванђелских вредности. Друштво затворено у законске оквире апсолутни је власник над сваким својим чланом, оно производи људе неопходне за свој систем вредности, уграђује их у тај систем, или их одбацује. Друштво дресира људе за своје потребе а човек подлеже дресури само до момента кад у себи смогне снаге да превазиђе природну животињу. Природна животиња превазилази се благодатним силама Божијим. Друштво заборавља да је човек старији од друштва, да прво беше човек, па да тек касније човек реши да се удружи с другим људима. Али друштво људи лако се претвара у друштво нељуди потенцирањем оног нељудског у човеку. Сви бисмо ми да будемо први а неки од нас чак и онда кад за то немају реалних могућности и тад на сцену ступа друштво које таквима за мале личне услуге омогућава да буду први мимо својих могућности. Баш због тога је све велико у свету гадост пред Богом јер Бог најбоље зна колико је дао сваком од нас и ко и како поставља светске великане. Сујета пружа руке за умножавањем таштине и ако се не спута духом истине засврби је грабеж и тад спасавај се ко може. Грабљивац се подсмехује човеку полакомљеном до изван граница људскости. Никад доста имања титула и звања никад доста почасти и централних почасних места.

Царство вере и невере

Субота 27.11.2010. Небо над Крагујевцом, облачно као и душе у њему сапете. Стојим вером у Исуса Христа Сина Божијег, посматрам невером пале у ропство пара. Спасићемо себе спасавајући друге, звоне у ушима Христове речи. Како спасити оног ко пронађе себе у свету и постаде ти господин и небрат. Ништа није како изгледа све је како јесте, ил није. Сретох, малопре једног изашлог из братског мноштва већим потребама својим и жениним. Наизглед задовољан, модерно обучен, материјално збринут, скупоцен суд са јефтиним садржајем по речи Светог нашег Николаја. Како да му бацим коноп за спасавње да га спасем кад је он убеђен да сам од нас двојице ја тај који се дави. У почетку беше Реч и она беше светлост свету, па да покушамо да животворном и нетвореном светлошћу осветлимо овај створени, растворени и у тамницу претворени свет. Сетите се где сте пали и вратите се својој првој љубави, открива нам откровење. Где смо пали и која је наша прва љубав. Свељудски пад у грешну природу појединачно је био пад у септичку јаму греха, смрти и болести. Да се сав свет не би удавио у овој смрадној септичкој јами побринуо се једини човекољубац и Син Божији, прешао с оне непролазне вечне стране на ову нашу трулежну и временом орочену и дао нам руку спасења за излазак из смрадне јаме. Дубока је септичка јама душе уливена у септичку јаму света. Годинама треба силазити и свакодневно црпсти наталожени смрад док се не дотакне чисто дно душе. Живот се сели у пустињу и на гору кушања, а искушеништво у свету ни мало није лакше од искушеништва у манастиру. Искушења много, многи мириси који се премећу у смрадове насрћу да нам поплаве душу. Пара поткрада живот за стварносни садржај умножавају се приказе нестаје човек уситњен у гомиле људи, који за час поклекну и постану бивши. Пут самостешњавања и онај други лакши и веселији воде своје ходочаснике у две супротне части, благодатном вером Христовом у благодатно Царство Христово и ововремено царство баналности.

Тајна безакоња вредно уређује царство баналности, рај проклетих. Готово цео људски живот, од рођења до смрти, одвија се по плану пројектаната овог раја проклетника. Живот се још у његовој раној фази у време безбрижне младости претвара у имитацију живота, играње додељене улоге. Једини начин живљења реалног живота још увек пружа остварена аутономија личности. Ова аутономија се остварује вишегодишњом борбом у којој се човек умножавањем Божијих дарова издиже изнад захтева које друштво испоставља пред њега и нуди том истом друштву дело вишег квалитета и хијерархијске вредности. У овој борби за умножење Божијих дарова на путу остваривања аутономије личности људска јединка се налази сама очи у очи са Тајном Безакоња, која јој на сваком милиметру, овог мукотрпног процеса препречује пут живим зидовима од плаћених телесина уловљених у мреже баналности. Друштво покретано деловањем тајне безакоња никад није гледало благонаклоно на оне његове чланове који су му нудили идеје и дела виших вредности ума и духа склоно да велича искључиво оне вредности које друштво држе затворено у духу баналности. У овом лажном рају расту лажне величине које  својим скршеним плећима подупиру ово царство привида без суштине. Суштина остаје изолована у ретким оствареним личностима и још живим нежигосаним савестима. Царство баналности је царство лажи и привида, обманутих обмањивача. Човек је врхунац Божије творевине и обдарен је умом који га издиже изнад остале Божије творевине. Разум или интелект омогућава му правилно разумевање ствари и појава у свету који га окружује. Развијањем разума отвара се  унутрашњи вид који раздваја реалност од привида. Неразумност и безумност срозава човека испод нивоа скота. Животиња живи у ограничењима Богом постављеним а човек би требало да живи у слободи савести. Помрачен ум помрачује савест и помрачена савест помрачује ум а обоје дају човека тамом покривене свести. Такав не бира средства да дође до остварења постављеног циља а непобитна је истина да у помраченој свести не може бити светлих циљева. Они други који мукотрпно траже сопствени пут и место у животу у сваком случају су малобројнији од оних који ма где их властодршци својим продуженим рукама ставили налазе у општем безакоњу свој себични  пут. Животни људски пут може бити у Богу и изван Бога а склоност свих нас је да свако од живота тражи вредност за себе идући за својим срцем. Срце претходница ума једне води на једну, друге на другу страну а то кретање у различитим правцима, нормално би било да буде у функцији активности и вишеслојности живота. Живот се одвија својим променљивим током покретан активностима две супротне силе, силе тела које жуди против духа и силе духа која жуди против тела, и те две жудње неретко се претварају у огорчено непријатељство од стране телесно жудних према онима вођеним духом. Узгред речено код ових првих је и власт овога света. Евидентно је да сваки човек живи у ограничености свог разума, без обзира колико он те границе проширио. Човек који тежи вишем развоју према човеку који се налази на вишем ступњу развоја од оног на ком се сам налази гаји осећање поштовања. Онај други који живи самозадовољно у ограничености свог ума без жеље да те границе колико толико прошири и још ако му којим случајем тајна безакоња да какав капиталчић на коришћење и обртање, и поред чињенице да с овога света одлазимо не поневши с њега ништа, врло лако убеди себе да је баш он у подели Божијих дарова од свих других најбоље прошао, да је и богат и паметан што богатство само доказује. Такав ако чује од неког умно духовног човека нешто недоступно свом разуму, нипошто неће оптужити себе за неразумност, али ће зато врло лако оптужити оног другог за лудост. Ако знамо да се човек као умно духовно биће уздиже и остварује кроз превладани бол онда ово непријатељство телесно жудних духовном човеку не причињава штету него корист, која можда само у почетку, док је умно духовно биће у развоју и неуобличено изгледа као штета. Касније се ова штета преокреће у корист и човек постаје преображено и кроз трпљење искушења прекаљено биће. Како се човек остварује болом тако се и разграђује ужитком и забавом. Синови земље, или изгмизалог подземља господаре овом земљом покрећући телесне жудње у правцима њиховог могућег задовољења. Кад се овај процес свеопштег људског опадања и пропадања прошири као гангрена од појединца преко друштва и кад се грех зацари у својој држави греха, Бог тад на животну сцену пушта преображене синове неба да својим жудећим огњеним духовима успоставе оборену правду истину и веру. Изнад свих падова и посрнућа и изнад сваког подизања палог човека,народа и човечанства,стоји вечна Божија рука и руководи тим успонима и падовима допуштеним и прекинутим по жељама људских срца.

Пројекције света Васа и његова мама непрестано се огледају у огледалу света. Задивљени, ваљда својом лепотом и красотом, која се може мерити демократским потврђивањем. Демократска већина им је обезбедила сигуран прикључак веселој паради света. Живот по жељама односи победу над животом по Божијој мери, фалсификати бучно прослављају зацарење ништавности. Робови нам господаре па није ни чудо што своју воду пијемо за новце. Грађани са својим заслуженим привилегијама добијају дебеле апанаже за одбачене душе. Главе добровољно предате од стране бивших власника чувају се се  под кључем тајне полиције. Нема оних који се питају куда својим корацима, путеви носе као покретне траке само их треба сустићи и ускочити на њих. Живот постаје лагодна вожња у једном једином смеру. Језик постаје место свих сусрета, непрестани жагор врти шарене слике као неуморна филмска трака.