Пастири

Успешност пастира не огледа се у високозвучним речима него у простим делима.  Пастирско дело је пастиру поверено стадо.

Ако се стадо умножава, ако се овце гоје, ако нема болесних и залуталих пастир је добар. Стадо је дакле живи сведок пастира.

Сви смо ми пастири. Пастири својих душа, пастири помисли које нам немирне истрчавају из срца и као распршено стадо лутају по пашњаку ума. Треба их одвојити црне од белих, овце од коза, овнове од јараца. Треба их водити на пашу Божију, враћати залутале, лечити болне, бдети над њима даноноћно. Чувати их од вука старог лопова који их са својим чопором усамљене, залутале и уморене лови. Затим треба бити добри пастир својој породици, жени и деци. Треба их упутити на Пут Истине и Живота у пребогатом избору неоном окупаних булевара који се завршавају сумраком ума срца и душе.

На крају долази стадо народа Божијег где сви требају бити сити и напити, пронађени и намирени ушушкани и сачувани добрим пастиром.

У каквом је стању данас наше народно стадо и шта тај живи сведок може да посведочи о својим пастирима.

Пошто нисам овлашћен да говорим у туђе име, нико ми не може ставити руку на уста да не говорим у своје име и зато ћу покушати да то учиним.

Дужност ми је да на почетку представим себе. За два месеца напунићу педест три године дакле зрео човек. Ко сам нико, шта сам ништа. Пријатељ Божији, самим тим непријатељ света због истине коју не могу да прећутим.

Шта је истина питаше Пилат Онога који је Истина.

Истина је Господ Исус Христос, истина потврђена кроз дела, љубав која дела. Делатно волети ту љубав која дела Њега Бога Живога не можемо без Њега. Кога је предодредио, њега је позвао, кога је позвао њега је и оправдао, кога је оправдао њега је и прославио. Дакле није до онога који хоће него до Њега који позива, оправдава и прославља.

Мучен непријатељем људског рода постао сам пријатељ Божији. Многим мукама и невољама гоњен од рођења до данашњег дана, без најдражих у детињству, без материјалног ослонца у материјализованом свету, без могућности и жеље да подмитим пријатеље, без саговорника,сам, шта сам могао него да најдраже, срећу, пријатеља и саговорника потражим у Богу. Вером се окренух Творцу времена и простора и свега што из њега створеном материјом живи и његовим Духом дише. У Богу се смири душо моја у свом Творцу и избавитељу. Мир Божији изнад сваког ума отвара ми двери простора и времена. Духом рађам речи да искажем мисли као рајско воће сазреле из осећања.

Речи Божија, Оче мој, брате мој, сестро моја, друже мој, пријатељу мој и све моје  речи су којима сам се, и којима се, обраћам Богу. Реч Божија ми каже никада те нећу оставити нити заборавити. Храним  душу речима Бога Живога, појим душу Животворном водом, да их вратим дародавцу као земаљски плод.

У Божијој љубави налазим утеху за све невоље које су ме притискале и притискају.

Господ је пастир мој и ништа ми неће недостајати речи су којима себе и своју породицу коју ми даде Бог годинама храним и браним. Другог пастира нисам имао нити ми је који други пастир шта додао нити одузео. Господ је Пастир мој код кога се скријем од сваке невоље. Тврђава у којој сам безбедан од насртаја сваког непријатеља. Мој друг и пријатељ у самоћи моје трпљење у невољи. Једини Господар мога ума срца и душе је Господ Исус Христос.

Сви смо ми једно у Богу док не посатанемо два, три или више. Ако смо једно све нам је заједничко. Ако смо два све нам треба поделити. Ако смо три биће и рата двоје против трећег .Ово је раздељивање по небогу а по Богу зна се трострука врпца теже се кида. Где ли смо тренутно у Богу или небогу?

Пролазим градом, неки људи ваде хлеб из контејнера. Пастир један прође џипом и не види те људе које ја видим. Ти људи су његове изгубљене овце за које одговара пред Богом. Присећам се свештеника и левита из приче о милостивом Самарјанину. Безбрижан као птица небеска храним се мрвицама у светској пустињи и не радим ништа. Нерад је данас неприпадње мутним светским токовима. Песмом ћу те хвалити Господе, постаде нерад од кад директор службе запошљавања на глобалном нивоу постаде ђаво. Хришћански парадокс у свету који сав у злу лежи као угојена свиња у каљузи. Пре месец дана био сам да оверим картон у служби за запошљавање док се моје књиге читају у библиотеци. Незапослен, један сам од оних  који омогућавају запосленима у библиотеци да примају плату, и онима који се одмарају од посла да прочитају похвалу Богу. Нисам члан ни једног књижевног клуба, ни удружења ,не желим ни да то постанем. Слобода Духа пише а удружења ограничавају слободу. Ово што сам написао дар је Божији, није плод чланства  ни једног удружења па зашто бих тај дар од Бога легализовао тек у оквиру неког удружења. Можда некоме делујем као човек који делује изван оквира. Тако делује неупућенима који нису сазнали да је једини Божији оквир слобода. Слобода од себе и од других, Слобода од греха и смрти, Слобода од свих светских оквира. Свест да свако од нас ма где ишао нема где изван Бога ослободила ме је страхова из детињства. Као дете од четири, пет година имао сам страшан осећај ухваћености у клопку из које нема излаза. Клопка се звала  пролазност  времана и смрт. Ма шта у животу радили, чиме се бавили, радовали, волели  једнога дана постаће прошлост. Тако сам размишљао као дете а кад сам одрастао престао сам с детињаријама. Данас знам да је Бог створио видљиви и невидљиви свет и то видљиви из невидљивог. Знам да је створио земљу из своје невидљиве утробе да је извајао човека из земље коју је створио из себе невидљивог и да му је удахнуо свој Дух животни. Од Бога смо створени да у Богу живимо у времену за вечност за вечни живот а не смрт. Држава смрти је дело ђаволово, тог злог пастира и  каквог ли парадокса, нашим рађањем за многе од нас почиње и умирање оног бесмртног у нама да бисмо се такмичили са другим смртницима у сујетним стварима овога света. Већи од времена и простора поробисмо себе временом и простором уместо Слугу Слободе и вечног живота претворени у робове света и слуге смрти.