НИ ЛЕВО НИ ДЕСНО

Из распрслог националног организма излећу атомизоване јединке у потрази за бољим ја. Устумарали свет фалсификата расте на штету оригинала који се смањује. Свако за својим неразумним срцем у лов за остварењем себичних жеља. Богатство, слава и политичка моћ издижу оне најбезизразније и најбезобразније из народа и постављају на највиднија места. Бог има све мање места у рачунима света док економска рачуница постаје незаобилазна чињеница.

Верски темељ саборности националног организма попушта и препушта место родбинским и партијашким везама које постављају нови заверенички темељ националног нејединства и хијерархију привилегованих слуга завере. Социјализација која се спроводи од колевке па до гроба у непрестаном усавршавању само је друго име за дехристијанизацију. Човек се у континуирано смењујућим етапама обезбожује и претвара у економску животињу која се међусобно бори за стицање пролазног земаљског добра. Душа постаје нешто неопипљиво и невидљиво, разним, завереничким, научним теоријама оспорено и недоказиво, дакле небитно. Реални живот се фалсификује пројектовањем симулације живота у којој се живи по додељеним улогама. У новој фалсификованој реалности, ретки оригинали  носе све болове националног организма које одбацише фалсификовани, себични атоми. Мене све ране мога рода боле говори песник Алекса  Шантић а Апостол Павле говори да он на свом телу носи ране Христове које не носе остали чланови Цркве. Само оригинал има место у Царству Божијем и само кроз оригинале Бог се јавља свету. Свако фалсификовање народа, народног живота и стваралаштва, плод је богоотпадничке завере која распиње Сина Божијег већ две хиљаде година а њене последице су закључавање Царства Божијег за многе заведене душе.

Економска криза најјаче је оружје у рукама богоборних завереника којим они мајсторски вешто задају ране човечанству по најболнијим местима. Променом редоследа ствари и променом појединачних места у једној људској заједници завера успоставља вавилонску пометеност којом мајсторски вешто крмани. Кад свет папирнатих новчаница претура Божији свет први и последњи у миру и ћутке измењају места. Онда кад се носиоци Божијих вредности у свету прену и почну дело повратка богоодступничког друштва изгубљеним Божијим вредностима, зацарено зло брани своје приграбљено право првенства свим средствима светске силе.

Ушанчена у власти и институционализована завера, пузећом силом која Бога не моли, успоставља себе за јединог бога и влада над народом приграбљеним Божијим правом. Постаје неприкосновени господар живота и смрти у свету људских фалсификата који је њом везан и од ње животно зависан.

Никакви избори нису пут изласка из овог, сатанским, прелестним чародејствовањем, затвореног круга, избори завереницима само дају одрешене руке у даљем процесу зацарења завере. Само истински повратак Божијим вредностима може да сузбије делатност завереника а то значи излазак из свега онога што владајући заверенички систем нуди.

Заверенички систем власти нам нуди Цркву која није морална институција, државу која је капитулирала, право које је згазило правду, друштво које је исмејало истину, јазбину ситног и крупног користољубља.

Порука која је, ових дана, са суђења Војиславу Шешељу у Хагу путем телевизијског преноса стигла у наше домове гласи, правда је оборена, свака борба је узалудна, пораз нема алтернативу. Шешељ који симболизује праведну националну борбу србског народа за своја национална права, аргументовано побеђује неправедни хашки трибунал, али сила Бога не моли и одбацује Божију правду и њене аргументе. Хашки трибунал је, по својим пресудама, постмодернистички Понтије Пилат чије се судске одлуке спроводе подједнако и у Хагу и у Србији.

Да ли ће тако остати, зависи од сваког од нас појединачно. Капитулација није искључиво и опште стање нације, она је првенствено недолични чин оних који на њу пристају из њима знаних скривених разлога. Она је и лични чин сваког од нас још живих Срба, па нека нас Бог научи шта и како.

Систем владања нашим животима, који се намеће принудом и захтева покорност роба, није од Бога, који је Свеслобода и који од сваке људске личности захтева сачувану изворну слободу и оригиналност.

Тренутна тама над Србијом и светом само је одраз људских душа уловљених у птичарске мреже завере које устрашене многим бригама посташе део пројекта великог архитекте свемира, како имају обавезу да тепају ђаволу његови следбеници. Који архитекта, лажљиви ђаво и његови репови, шта могу они против Бога код кога је све спонтано, случајно и овлаш, а у ствари још у вечности, пре времена промишљено и досуђено. Добри Бог све држи под контролом, али без стеге у неограниченој људској слободи и то је суштинска разлика између Бога који је Љубав и мрзитеља ђавола. Тек злоупотребом Божије слободе човек отпада од љубави и подлеже закону Божијем, док стега злог егзекутора ђавола најчвршће стеже оне који јој служе.

Вратимо се Богу, вратимо се роду, нека се сав свет гура под амерички атомски штит, ми имамо непробојни Христов штит Православља. Нека се сви поклоне звери изашлој из пакла, ми останимо верни Христу Победнику. Не погледујмо много на исток и запад, и запад се у много чему поистоветио са истоком и исток са западом.  Не погледујмо ни лево ни десно све је то од овога света  и овога рода, гледајмо у Христа нетремице па нам се неће догодити да залутамо ни лево ни десно.

ПЛАХОВИТА ТУЂИНШТИНА

Самопрегорним апостолским трудом нашег првојерарха Светога Саве , народ Србаља и наша земља Србија уписаше се у књигу Живога Бога на Небесима. Од тог доба сав живот народни облагодаћен је животом Животодавца Господа Христа. Од многобожачког народа постасмо богомпозвани и богуодазвани народ.

Уместо службе идолима постасмо слуге Бога Живога. Сав наш земни живот крштеног народа почео се сравњивати  са захтевима вечног живота и Србин је живећи на земљи непрестано узносио богоугодна дела Небеском Цару пред чији ће суд изаћи да прими вечну плату за своја дела у времену. Живот се преображавао у људско Божију сарадњу на вечном Божијем делу непрестаног Божијег стварања. Љубав према Богу и лепоти Божијег света оплемењивала је човека који је све из свога окружења саображавао недостижној лепоти Божијој. Љубав је изродила уметнике и занатлије који су подједнако надахнуто умели да створе нешто ново, чега до њиховог дела није било, и да поврате изгубљену лепоту нечему што је зуб времена оштетио. Србски владари из династије Немањића достигли су изузетно висок ниво светости и књижевности што се може видети из њихових богоугодних дела и писаних заоставштина. Главна црта њиховог карактера била је дубока побожност и свесност о својој људској грешности. Из ове историјске перспективе којој припадамо, ми можемо само да замишљамо какав је био живот у држави чији је владар био најдуховнији човек у држави и праведан избор Божији. По свему судећи то је био свет људске врлине и дела по Божијој датости у Божијој хијерархији а не ова карикатура државе у којој ми данас живимо. Србска слога извирала је из Божијег мира правде и љубави, због чега је непријатељ сатана непрестано и неуморно сејао семе раздора радећи на подели и разбијању србске слоге.

На Божију њиву светога Саве поред посејаног жита Божијег, непријатељ сатана сеје свој кукољ себичности, зависти, сујете и омразе нагонећи човека да размишља и о оном што је себично-људско а не о оном што је заједничко и Божије. Мисао о земаљској моћи и величини почиње да се увлачи у умове и срца србских великаша и да трује њихове хришћанске душе и србска државна кућа неприметно почиње да пуца по средини.

Доказ да је људско однело превагу над Божанским, видљив је из пада династије и потпадања Срба и Србије под расцепкану власт властеле која се завршава губитком слободне државе и падом под турско ропство. После турске империје, ропства су се смењивала а Србски народ остајао да страда и грца под туђином. Свака од народа отуђена власт, по правилу се губила у власти туђина и сваки туђински владар постављао је своју од народа отуђену власт. Туђинштина у малом постаје узрок туђинштине у великом а и једно и друго води богоостављености и изводи и недоличну власт и заведени народ пред суд Божији.

Србска страдања попуштена на Србе по допуштењу Божијем враћала су србске одступнике Богу, оне који су се могли још вратити а оне друге непокајане грешнике предавала сатани на пропаст тела за спас душе.

Савремено србско ропство везано са модернитетом Србије по угледу на уставну Европу, спроводи се активном издајом робова који нам господаре. По угледу на римску и турску империју и актуелна светска звер у своју богоборну службу унајмљује све што се да усплахирити и полакомити. Све отпало од Бога и србског рода пролукавило се и олукавило и лукавом продало за земаљско сновидово царство те работа лукавом мамону за пролазни добитак на шету свог рода.

У Србији без Србије готово да се више ништа не ради из љубави коју потиснуше мрзост и пролазна корист. Ако се, негде у неком углу, нешто и ради то су појединачни трзаји преосталих истинских посвећеника, богослужитеља на уском путу странствовања и страдања. Под налетима лудих ветрова гасне креативни пламен последњих истинских уметника и мајстора чије место преузимају државном злоупотребом осиромашени кулаци приучени тек за једну просту операцију у процесу људског стварања. Данашња стара, нова политика, завади па владај,  владај или с братом страдај, руши све оно што векови србске слоге сазидаше успостављајући туђинштину у држави, родном граду, првом комшилуку. Човек се неприметно преметну у усамљеног атома или чопор гладних зверова, брат у Каина а слобода затеже свој невидљиви ланац. Овај степен богоодступништва незапамћен је у србској историји и сигуран је показатељ неког неминовно предстојећег огњеног прочишћења.

ПАРА

Пара руши земље и градове
Пара врти где бургија неће
Пара врши крвничке радове
Пара води на крсно распеће.

Пара рађа, куми и венчава
Пара мири, свађа и разводи
Пара сеје, жање, истјезава
Пара лаже вара и уходи.

Пара диже ордију на Бога
Пара душу на узици вода
Пара свемоћ у рукама злога
Пара где је ту неста слобода.

ДРУШТВЕНИ ДОБРОТВОРИ

Кад, замишљен, идеш улицом и иза својих леђа зачујеш топот коња у галопу, не бој се пријатељу мој, нису то ни дивљи, ни питоми коњи који те могу изгазити у суманутом трку. Не бој се, није то никакво зло, напротив, то наше друштвено добротворство јури у круг. Одбаци од себе непотребан страх, неће те оно  ни прегазити ни претећи, једноставно, њему то није дато, оно је ту да својим топотом ствара буку.

Друштвено добротворство каска за временом.

Наши, врли, друштвени добротвори исправљају неправду прошлости нанету данас мртвим људима, посматрајући ћутке како се у њихово време, иста таква неправда, наноси њиховим савременицима.

Савременици и пријатељи моји, не подижите споменике мртвим пророцима, уместо тога, усмерите своју добру вољу и добра дела на оне ваше савременике који верни свевременском Путу Живота у Истини трпе неправду од увек владајуће лажи.

Мртвоме ништа не можете помоћи, добротвори друштвени, пријатељи и савременици моји.

Верујте, записана су њихова дела у вечној књизи живота, добиће од праведног Господа по праведним делима својим.

Бог је праведнији од човека и свако добро дело које човек учини Божанског је порекла. Неће Бог заборавити плату добрима.

По много чему, наше време није редовно, пре би се рекло да је ванредно и мртви могу сачекати боље време а ми живи да се нађемо живима којима се наноси друштвена неправда.

Бог је Бог живих а не мртвих и ови мртви у времену нису мртви у вечности, зато се добрим делима окренимо живима у времену док и они нису прешли у мртве.

Ако допустимо да и они тамо пређу, ваши споменици им ништа не могу помоћи.

МРЗАНИ И МРЗИТЕЉИ

''На Мрзана кућа остана'', каже једна народна изрека. А ти Мрзани, то су они не баш важећи на мерилима света, мало цењени а више подцењени и у породици и у друштву. Мрзани у себи носе неки печат који им никако не дозвољава да постану мрзитељи. Неретко а често и увек у преломним и пресудним данима и годинама, кад се све узбурка, кад редовно стање бива доведено у питање ванредним захтевима времена, ти Мрзани знају да од својих омражених тела направе непремостиви бедем на очувању породичног лепог имена или националне традиције и вере, тих за човека и народ вечних вредности. Ти Мрзани су они лоши синови, на чијим рукама, по правилу,  умиру остарели родитељи, док се њихова вољена браћа и сестре, и код родитеља и у свету више важећи и цењени, баве неодложним пословима света. Највећи парадокс у овоме је тај што мрзани у себи носе љубав  Према Богу и Божијем свету а мрзост једино према греху, док вољени светом на њих дишу мрзошћу. Ако вас свет мрзи знајте да је мене мрзео пре вас теши Господ омрзнуте мрзане. Мрзани делују по унутрашњем позвању савести које је јаче од свих бура што наваљују споља, а њихово дело, које је увек самопожртвовано има свој корен у благодатном дару Божијем. ''Распири благодатни дар Божији'' каже Свети Апостол Павле-Тимотеју, и стварно сви ветрови и буре у овим Мрзанима само распирују ону боголику човечност која букти пламом. Благодатни дар Божији не зависи од човека него од Бога, тако и човек који је носилац благодатног дара не зависи од себе и од своје воље него од дародавца Бога и Божије воље. Мрзан у коме се Божијим дејством пробудио благодатни дар, не ради шта се њему ради, не прича шта се њему прича него искључиво оно што му Бог налаже кроз савест и претвара себе и своје позвање у Божије оруђе у Божијем свету. Сам Апостол Павле, који је још као Савле испуњен мрзошћу према новој науци пошао да гони Хришћане и баца их у тамнице, од самог Господа Христа добија благодатни дар Апостолства и од гонитеља постаје најватренији проповедник вере коју је гонио, испуњава се Божијом Љубављу и постаје писац незаобилазне ''Химне Љубави''. Апостол Павле је очигледан пример да код Бога нема одбачених, да једино има људи који Бога одбацују и то само дотле док им Бог допушта.. Од кад је света и века тако је, људи или Богу служе или Бога одбацују, одбацујући Бога одбацују и Мрзане који вољом Божијом невољно опстајавају у свету јер нису од света. Мрзани трагају за неком вишом правдом од оне којом тргују књижевници и фарисеји и за неком већом Љубављу од оне која се купује и продаје на пијаци паганској. Никакво чудо што их свет на својој вредносној скали коју покрећу новци не вреднује високо. Мрзани света, враћају свет Божијој Љубави, још само један од многих парадокса Хришћанства. Мрзани су дакле, они последњи преко којих се одвија преокрет и превредновавање, грехом загађене и људском рђом зарђале, друштвене вредносне ваге. Вечна заједница Оца, Сина и Светог Духа коју Господ Исус Христос једном заувек успостави на земљи, од како је успостављена трпи непрестане насртаје сатанског духа злобе. У ово време институционално поробљеног човека, дух злобе покушава да из свих послова светског друштва потисне и истисне носиоце благодатних дарова Божијих а тиме и благодатни живот у благодатној заједници Оца, Сина и Светога Духа. У вавилону великом у који нас неки, свим силама света, терају неће се смети чути ни песма ни музика, нити ће бити икакве уметности, неће бити места за благодатну лепоту Божију, уместо тога слушаће се, папагајски научене, неискрене приче књижевника и фарисеја. Није корисно владарима света, господарима хлеба и мајсторима игара, да се пали приземљени и у грех уплетени људски створ подсећа на Бога и Божије обећање о будућем Царству Светаца. Зар је чудо онда, што се у Новом Завету штампаном под звучном најавом ''савремени српски превод'' благодат Божија ни на једном месту не помиње. За ову књигу која је легално штампана под ISBN 1- 932438- 00 – 9 нигде се не може прочитати, ни ко је издавач, ни аутор а нуди се преко интернета на читање. Ово није чудо онима који су будни, њима је ово сигуран знак шта се иза брда ваља, јер они јесу они који живе отворених очију, али поставља се питање, шта је са онима  који спавају.

Ти који спавају представљају живи зид онима који варају за себичну материјалну корист. Они који варају донесоше законе којима чупају Бога из људских срдаца. Она срца која одбацише Бога ради срамног добитка, чупају Бога из срца оних који се не одрекоше Љубави Божије и који се зато држе далеко од државних јасли. У наше време истинска Љубав Божија није баш нека препорука за послове света чак је и препрека. И та препрека испречи се испред многих који Бога воле, па их спречава да слободно раде, да развијају благодатне дарове Божије на општу корист и на корист својих најближих. Таквима у овом друштву нема места, они се протерују и прогоне. Данас је у Србији уносно радити на рушењу Србије, породице и човека и то све институције система раде. Ми имамо државу која саму себе и све своје прождире. Синоћ Прва Телевизија приказа како крваре срца родитеља на које сатански закон о породици насрће, да им ишчупа љубав из срца. Сиромашним родитељима отимају се деца од стране плаћеника, наводних социјално - хуманитарних служби и дају на старање другим плаћеницима који добијају по тридесет хиљада динара месечно по детету. Зашто ти социјални хуманитарци не помогоше родитељима који своју децу воле, него им децу отеше и дадоше старатељима, питају се они не будни. Зато што се на овај начин руши породица и чупа љубав из срца родитеља, одговарју будни. У Вавилону Великом не сме бити никакве љубави само голи интерес, јер Бог је Љубав. Једно само сметнуше са свог помраченог ума, ови мрзитељи. Србија није Вавилон, она је сва сазидана на најчвршћем темељу бесмртног Христа, армирана Светим костима неизбројивих Божијих Светаца, Мученика и Исповедника. Уместо да је сруше, њени рушитељи ће срушити себе, а народ Србаља Бог ће се подсетити Светих речи Владике и Песника Његоша, ''Муж је Бранич Жене и Ђетета, Народ Бранич Цркве и Племена'' па ће по овим Светим речима и по својој савести поступити у тренутку одлуке, уз свемогућу Божију помоћ.

Преосвећени Владико Артемије!

Молим Ваш Свети благослов и молитву Свету, да нас у овој Светој Недељи Православља Господ оснажи за предстојећу победу над свим непријатељима Праве Вере и Господа Христа кога у срцима носимо и који нам срца узноси Оцу Небеском.

Грешни раб Христове Слободе,

Рајица Марковић

ЖИВОТНА ОДЛУКА

Док су многим актерима виртуелне реалности уста пуна слободе, ми народ Србски све дубље тонемо у неслободу. Претварају нас силом у светско друштво неслободних, до потирања личних карактеристика социјализованих, атомизованих јединки. Ако нас, баш све, свест није издала, признаћемо да је људска слобода у нераскидивој свези са слободним радом. Само човек који слободним радом ствара производе животно потребне другим људима из његовог ближег или даљег окружења, оспособљен је да изнесе своју робу на тржиште,  прода је и прехрани себе и своју породицу оставши слободан. Данашњи свет, у коме политичка партија шаха за наивне непрестано траје, сав је у власти светског крупног капитала. Мултинационалне компаније управљају поробљеним народима света померањем политичких фигура. Произведеним економским кризама у разним деловима света кроз деловање најамничких политичких марионета, светска профитерска елита, деценијама и вековима у континуитету је спроводила непрестане сеобе с једног краја света на други. На овај начин створене су велике мултиетничке целине, каква је Америка, које никад не могу да буду хомогене као једноетничке. Политичке елите су кроз постреволуционарни ток светске историје одрађивале свој не баш часни посао дозираног урушавања нација. На нашем простору државотворни Србски народ сасвим прикривено, неприметно је разодеван један по један одевни предмет и заодеван новом модом диктираном са запада. И ево га данас стоји го, са порушеним фабрикама и угашеним занатима немајући шта да прода и зашта да купи. Она иста држава која га је раселила са сеоског домаћинског прага није више дужна да му омогући живот од рада. Убеђене да се револуцијом ослобођена звер чврсто устоличила политичке партије готово и не скривају шта раде и коме служе. У великој журби руше последње остатке својих, националних држава, претварајући их у радне логоре јефтине радне снаге. У овим савременим радним логорима људи више неће зависити од свога рада него, од добре и зле воље најмоћнијих светских трутова. У тим радним логорима радник ће бити израбљиван до крајњих граница издржљивости а после потпуне истрошености одмориће га природна или насилна хумана смрт. Свако ко одбије да ропски служи биће одбачен од државне милости и препуштен слободном лову трговцима белог робља и унутрашњих органа. За потребе овог савременог света робова и господара људске јединке се, свим средствима савремене манипулације, затварају у ограниченост мисли, дела и осећања, па и слободе кретања. Застрашене преварене људске јединке крећу се животним симулакрумом слободом рибе у акваријуму у потпуности животно зависне од добре воље власника акваријума. Најновије тенденције планера живота социјалног, породичног и личног вредно раде на пројекту атомизације људи и смањења неопходног животног симулакрума потребног усамљеном људском атому у коме ће се он осећати слободно као риба у чаши.

Пропаст Србије нестајањем у евроропској унији подјармљеној светском мешовитом капиталистичко комунистичком елитом, по свему судећи приводи се срамном завршетку.

Почетак овога што нам се данас догађа био је готово безазлен и постављен пре два века. Сва виђена Србија славила је ових дана два века србске уставности, што је у ствари, после четири века турског коца, продужетак страдања кроз два века србског распећа. Притиснут светским сатанским силама србски књаз Милош а за продужетак доброг рачуна себичне власти, одваја Србију од Божије правде и ставља је под јарам римског права лепо упакованог у форму устава. Страх Божији замењује се страхом људским по угледу на просвћену Европу. Иста она ''правда'' звери из пакла француске револуције ослобођене која је Господа Исуса Христа на крсту распела, нашла је нове Хришћанске жртве у Србији.

По ослобођењу Србије од Турака дотадашњи неприкосновени носилац људске правде и страха књаз, притиснут страним и себичним интересима, невољно,  дели властодржачки и властољубачки колач са неколицином својих сарадника. Моћ и сласт власти стварају личну нетрпељивост јер сваки њен уживалац у туђем тањиру види већи комад. По Милошевом паду трвења попримају шире размере и преносе се на међудинастичке сукобе у којима србски народ беспотребно  троши животни потенцијал. Од тог доба, у непрестаном континуитету, Божија Правда и Истина се растаче и своди на нешто појединачно и лично, сасвим другоразредно у пословима државе док превртљива људска правда поставља себе за све и свја у земљи Србији, по угледу на просвећену Европу. Удаљавање од Бога, јавно или тајно, и приближавање земном владару, било је основни предуслов приближавању бољим пословима државе и друштва. Овим начином безбожни терор француске револуције налази погодно тло у земљи Србији тек изашлој из османлијских канџи. Неприметно се канџе променише а раја остаде иста, сада  гажена законом и цеђена каматама. Царска Русија је том приликом интервенисала јер је јасно видела да је мала Србија пошла за највећим богоотпадницима света. Процес даљег растакања и богоотпадништва с временом се ширио и развијао, узимао све више маха и власти у своје руке.

За рачун ондашњих великих светских управљача робама, капиталом и ратовима, Србија се храни споља дотуреним просветитељским идејама, све даља од страха Божијег и Љубави, што узрокује растом омразе и распадом унутрашњег јединства. Сто људи сто ћуди, сваки за својом личном идејом водиљом углавном подметнутом од страних идеолога. Уместо да се Србија врати путем СветоСавља и да Богочовечанском науком научена и вођена с рушевина подигне Православну Хришћанску Србију у којој је Црква изнад света, она за то нема снаге и успоставља секуларну државу и Цркву. Држава се све више либерализује, Црква секуларизује а народ демонизује, модизује и спортизује.

Данашње државе покрећу се узајамним пуштањем међу народне масе промаје левице и деснице за којима народ који ионако живи трала-ла духом у трошењу досадног времена јурца као опијен. И левица и десница део су једног истог тела које је из свог срца протерало Духа Истине Господа Исуса Христа. Овај народни пад никад није био у потпуности и увек кад је сатанска тама обузимала већину, као сунце је засветлела мањина или чак ретка јединка, част тим ретким изузецима светилницима србским.

Све светске обмањивачке власти измењаше се једна за другом изјаловише свака своју лаж али не узалуд многи из народа пођоше за лажју. Сви знаци говоре да се устоличење лажи довршава на наше очи  и да за нас, Србе, можда апокалиптичке генерације, сазрева животна одлука- За Христом или за оцем лажи?

ПОХВАЛА ЉУБАВИ

Бог ме воли непролазно ! Спознање ове истине човеку даје крила, одрешује га с ланца зависности од света и ослобађа га за живот у Христовој слободи. До ове спознаје стиже се мукотрпним путем страдања, неразумевања, прогона, подсмеха, чак и светске лудости, поприлично високом ценом за сваког човека. Али кад се до ње стигне добитак је кудикамо већи од плаћене цене. Љубав Божија се усељава у човека, човек постаје носилац Љубави Божије, сасвим му је свеједно шта му доноси данашњи дан а шта спрема наредна ноћ, знајући да га од ове Љубави не може нико раставити, једино он сам. Зато помно стражи над свим својим мислима и делима, не дозвољавајући да га било која непромишљеност удаљи од Љубави Божије.

Припавши Љубави Божијој човек се напаја радошћу која му је испуњавала дух у време првог детињства кад је Љубављу био привезан за мајчине груди. Ова Љубав мења човека, умекшава га и оспособљава да воли друге људе не гледајући ко је ко. Уз то, она му даје способност праштања свима онима који су се о њега огрешили, указујући му на прст Божији у сваком људском делу. Наша судбина у овом пролазном животу збир је исправних или неисправних воља, дела и одлука наших предходника, очева, дедова, прадедова и даље. Ми нисмо власни над својом судбином у том смислу да можемо да је мењамо изван Бога, али смо зато власни над својим делима која можемо чинити по вољи Божијој, односно по Речи Божијој и заповести Божијој, или по својој неретко и богопротивној вољи.

Готово свака младост протиче као набујала, немирна река страсти која уме да се помути и излије изван свога корита чиме наноси штету и земљи коју претвара у кал и себи која се у калу ваља . Сав људски пут на земљи пут је тражења изгубљене прве Љубави, ''сети се прве Љубави сети где си пао'' каже Свети Јован Богослов и сваки човек у својој младости  тражи своју прву Љубав. После многих младалачких трагања и лутања човек сазнаје да прва Љубав није ни у жени ни у мајци него у Оцу Небеском а да се до ње стиже вером у Његовог Сина Господа Исуса Христа. Они који су до овог сазнања Богом приведени деле се на две групе које различитим Божијим Путевима стижу до Бога. Једни ступају на ређи и ужи пут безбрачности, са ког све своје мисли и дела приносе у славу Божију. Други остају на ширем путу боготражења кроз брак и породицу. И један и други пут боготражења и богопримања у ово наше време бивају ометани од стране непријатеља. Али Љубав Божија чуда чини и зато се враћам Љубави.

Љубав мајке према детету вишеструко превазилази све видове земаљских Љубави јер је њен корен у Богу. Мајка воли дете Божанском Љубављу Духом Истине и подиже га Божанским силама које од Бога добија на основу извршене заповести која каже ''рађајте се и множите''. Рађањем деце мајка, чак и кад је грешна, бива прочишћена од учињених грехова и болести, и због тога је, рађање и побожно подизање деце за сваку жену, и умну и просту, најсигурнији  пут до спасења душе које је у Сину Божијем, Господу Исусу Христу. За најнормалнији развој детета, уз принцип неограничене материнске љубави која може да занесе до слабости, неопходан је и отац, који у дечији свет уноси неопходни принцип закона. Дужност мајке је да њено дете буде вољено а дужност оца да усмерава и ограничава мајку и не дозволи детету да изврши злоуопoтребу љубави и оде у прекомерну привезаност и размаженост. ''Страх Господњи почетак мудрости'' а отац је принцип праведне строгости која добро дело награђује а зло кажњава симболичним казнама, корисним за изградњу дечије личности. Од малих ногу дете се мора одговорно пред Богом постављати на прави Пут Живота и Истине, пут остваривања личности кроз савршену личност праведног и безгрешног Сина Божијег Господа Исуса Христа, јер само личност може да се уздигне до Љубави Божије, јер је за Љубав потребан други.

У данашње дане популарна контрола рађања није ништа друго него људско-сатанска контрола Бога и Божијег света и живота у свету. Незапослености и беди коју владари овог мрачног света из дана у дан увећавају и којом море већинске становнике планете, директан је узрок неВера и неЉубав. Хришћани се у тој мери удаљише од Љубави Божије која је у Сину Божијем Христу Исусу да се повратише у каљугу паганства и изједначише са многобошцима и безбожницима. Раскидоше Христово тело поделивши се на скупоцену елиту и безвредну руљу. Путем изокренуте науке, контролори моћи потиснуше Божију вољу из послова света и срдаца и умова људи, па није никакво чудо што многи људи полудеше, све мислећи да су мудри. Човек у тој мери поче да живи по својој и сатанској грешној вољи и по жељама да данас имамо ситуацију, да мушко не жели да буде мушко, женско не жели да буде женско, или жели да буде мало мушко, мало женско.

Породица се руши спољним ветровима и пада унутрашњом дисхармонијом нарушеном под налетом тих спољних ветрова непријатеља брака и породице а тиме и човека. Безбрачно рађање постаде модни тренд, многе мајке на обезбоженом западу, рађају децу без очева, одбацивши Љубав и поштовање према мушкој правди и заштити, оличењу Божије правде и заштите. Позвавши се на своју непостојећу снагу, проистеклу из добро осмишљене и изрекламиране мушко-женске равноправности, многе жене одступише од јединог Божијег Пута, који се, ево данас и нама у Србији, милом или силом намеће као пут без алтернативе. Ако овом путу лажи и мрзости без алтернативе у безличности евроропске уније не можемо да станемо насупрот бројем, можемо Христовом Истином и Љубављу. Ако смо неприродном поделом на елиту и народ изгубили снагу националног јединства па немамо снаге да укочимо кола на низбрдици, дужни смо да макар појединачним гласовима сведочимо шта нам се спрема и шта нас чека у тој евроропској унији. Љубав Божија не дозвољава нам да се предамо сатанско-светској мрзости, или да умукнемо страхом затечени. Савршена Љубав изгони сваки страх, Јеванђељска Истина побеђује сваку филозофску лаж а штит вере одбија сваку стрелу нечастивога. Ево вечерас објави РТС да се на Народној Скупштини бивше државе Србије вијори барјак евроропске уније. Нема опозиције да зове на улице због издаје већинске народне воље и пре њене провере на референдуму. Не чују се ни црквена звона да звоне на узбуну, све је мирно као да је у најбољем реду. Постасмо ли сви ми бивши или међу нама још увек има оних који јесу. Богу хвала, има и биће и сад и увек и у векове векова. АМИН:

Ову малу похвалу Љубави написах у част онога, најређег међу нама, који се посвећен непролазној Љубави Божијој, верним животом, делима вере и трпљењем до Љубави уздиже, да међу нама смирено у Љубави ходи, Преосвећеног Владике Христоносног, Духовног оца страдалног народа Србског Артемија, који храбро ступа Заветним Путем, ни за трен не поклекнувши пред мрзошћу света.

На многаја љета! Преосвећени Владико!

Молим Ваш Свети благослов и шаљем Вам једну аутобиографску песму.

УСИНИХ СЕ У ЉУБАВИ

Кад ме патња страшна сколи

Не из ока слана сузо

Бог ме воли, огњем соли

Јер сам живот свој омрзо.

Нек крв шикне пече рана

Ти не кани сузо слана

Зар да жалиш глину мртву

Бог ме воли, огњем соли

Моју прву чисту жртву.

Јуче грешни и губави

Крст свој смерно данас носим

Усиних се у Љубави

Па сад смрти злој пркосим.