Самопрегорним апостолским трудом нашег првојерарха Светога Саве , народ Србаља и наша земља Србија уписаше се у књигу Живога Бога на Небесима. Од тог доба сав живот народни облагодаћен је животом Животодавца Господа Христа. Од многобожачког народа постасмо богомпозвани и богуодазвани народ.
Уместо службе идолима постасмо слуге Бога Живога. Сав наш земни живот крштеног народа почео се сравњивати са захтевима вечног живота и Србин је живећи на земљи непрестано узносио богоугодна дела Небеском Цару пред чији ће суд изаћи да прими вечну плату за своја дела у времену. Живот се преображавао у људско Божију сарадњу на вечном Божијем делу непрестаног Божијег стварања. Љубав према Богу и лепоти Божијег света оплемењивала је човека који је све из свога окружења саображавао недостижној лепоти Божијој. Љубав је изродила уметнике и занатлије који су подједнако надахнуто умели да створе нешто ново, чега до њиховог дела није било, и да поврате изгубљену лепоту нечему што је зуб времена оштетио. Србски владари из династије Немањића достигли су изузетно висок ниво светости и књижевности што се може видети из њихових богоугодних дела и писаних заоставштина. Главна црта њиховог карактера била је дубока побожност и свесност о својој људској грешности. Из ове историјске перспективе којој припадамо, ми можемо само да замишљамо какав је био живот у држави чији је владар био најдуховнији човек у држави и праведан избор Божији. По свему судећи то је био свет људске врлине и дела по Божијој датости у Божијој хијерархији а не ова карикатура државе у којој ми данас живимо. Србска слога извирала је из Божијег мира правде и љубави, због чега је непријатељ сатана непрестано и неуморно сејао семе раздора радећи на подели и разбијању србске слоге.
На Божију њиву светога Саве поред посејаног жита Божијег, непријатељ сатана сеје свој кукољ себичности, зависти, сујете и омразе нагонећи човека да размишља и о оном што је себично-људско а не о оном што је заједничко и Божије. Мисао о земаљској моћи и величини почиње да се увлачи у умове и срца србских великаша и да трује њихове хришћанске душе и србска државна кућа неприметно почиње да пуца по средини.
Доказ да је људско однело превагу над Божанским, видљив је из пада династије и потпадања Срба и Србије под расцепкану власт властеле која се завршава губитком слободне државе и падом под турско ропство. После турске империје, ропства су се смењивала а Србски народ остајао да страда и грца под туђином. Свака од народа отуђена власт, по правилу се губила у власти туђина и сваки туђински владар постављао је своју од народа отуђену власт. Туђинштина у малом постаје узрок туђинштине у великом а и једно и друго води богоостављености и изводи и недоличну власт и заведени народ пред суд Божији.
Србска страдања попуштена на Србе по допуштењу Божијем враћала су србске одступнике Богу, оне који су се могли још вратити а оне друге непокајане грешнике предавала сатани на пропаст тела за спас душе.
Савремено србско ропство везано са модернитетом Србије по угледу на уставну Европу, спроводи се активном издајом робова који нам господаре. По угледу на римску и турску империју и актуелна светска звер у своју богоборну службу унајмљује све што се да усплахирити и полакомити. Све отпало од Бога и србског рода пролукавило се и олукавило и лукавом продало за земаљско сновидово царство те работа лукавом мамону за пролазни добитак на шету свог рода.
У Србији без Србије готово да се више ништа не ради из љубави коју потиснуше мрзост и пролазна корист. Ако се, негде у неком углу, нешто и ради то су појединачни трзаји преосталих истинских посвећеника, богослужитеља на уском путу странствовања и страдања. Под налетима лудих ветрова гасне креативни пламен последњих истинских уметника и мајстора чије место преузимају државном злоупотребом осиромашени кулаци приучени тек за једну просту операцију у процесу људског стварања. Данашња стара, нова политика, завади па владај, владај или с братом страдај, руши све оно што векови србске слоге сазидаше успостављајући туђинштину у држави, родном граду, првом комшилуку. Човек се неприметно преметну у усамљеног атома или чопор гладних зверова, брат у Каина а слобода затеже свој невидљиви ланац. Овај степен богоодступништва незапамћен је у србској историји и сигуран је показатељ неког неминовно предстојећег огњеног прочишћења.
Пара руши земље и градове
Пара врти где бургија неће
Пара врши крвничке радове
Пара води на крсно распеће.
Пара рађа, куми и венчава
Пара мири, свађа и разводи
Пара сеје, жање, истјезава
Пара лаже вара и уходи.
Пара диже ордију на Бога
Пара душу на узици вода
Пара свемоћ у рукама злога
Пара где је ту неста слобода.
Нема коментара:
Постави коментар