НИЈЕ СЕ ИМАЛО КУД

Као свака младост и моја се у највећем делу одвијала у непредвидивом хаосу жеља и моћи, навирућих животних сила и крутих обичајних стега. Неколицина нас у себи је осећала нешто више од уобичајеног монотоног животића у који смо неком недокучивом вољом били затворени. Унеобичавање обичних дана захтевало је довитљивост која надилази учмалост остарелог радничког насеља на десној обали изумрле реке. Нипошто нисмо пристајали да стиснути мртвом средином поделимо судбину давно изумрлих риба изумрле и усмрделе реке. Не бавити се само причом него ући у причу одувек је био сан свих неразбуђених сањара који смо прихватили као свој. Било је начина да се до тога дође, било је и материјала који се могао брусити али је све то захтевало време, стрпљење и несаломиву вољу. Нестрпљива младост није имала живаца да чека, журила је да зграби оно за шта је веровала да јој припада. Од свих нас смисао је још увек био подједнако далеко, затворен непрозирном друштвеном опном. Године су се поигравале нама, понекад знале да нас сачекају иза угла неспремне и изненађење, неки други пут да протутње поред нас остављајући нам само празнину и прашину у очима која нам је уз флашу жестоког пића пекла закрвављене беоњаче и срце. Даљине су нас дозивале себи а није се имало куд. Сви излази сливали су се у један једини улаз у лавиринт без другог краја. Требало је пронаћи начин и надићи себе а остати при себи, не завршити свакодневним ангажманом у представи ангажованих лутки.