уторак, 02. август 2016.

УМИШЉЕНОСТ ИЛИ ЦИЛЕ-МИЛЕ


Мало, мало, па ме неко залепи некаквим умишљеним праведником који наводно говори из мене. Слажем се да има умишљених праведника и то међу онима који умишљају да у Бога верују а не труде се да изврше дела вере. То су углавном они који су недељом у цркви а преко недеље на својим радним задацима у служби институционално организованом греху.
Нисам умишљени праведник.
Одговорно тврдим да у мени постоји куд и камо већи грешник од онога кога ови институционални верници претпостављају. За разлику од њих ја никад нисам живео у границама друштвено прописаних норми. Своју младост потрошио сам као јавни блудни син. Уживао сам у кршењу друштвом прописаних норми у којима се друштво лицемера презнојавало, устезало и притезало. Лудовао сам свим срцем, душом, и мишљу. Све док сам у томе уживао, тачније, пуних четрдесет година.
Једног дана све ми се то згадило . Радост се повукла а на њено место дошла туга коју ни пиће није могло да одагна. Почео сам да тражим лек за надошле душевне болове. Купио сам ''Мисли о добру и злу'' и ''Молитве на на језеру'' од Светог владике Николаја. Почео сам да се тешим живим речима вере. Вратио сам се заборављеној љубави поезији. Пробудио сам успавани таленат у себи. Отпочео сам нови живот. Живим и животворним, небеским мислима и речима Светог владике Николаја препознао сам у себи блудног сина и обрадовао се као никад. Боље и блудни син, него лицемерни син овога света. Блудни син ће се кад, тад вратити Оцу, док ће син овога света овде у лицемерским нормама света остати за увек свој на своме.
Данас ја имам педесет осам година. У мени борави грешник од четрдесет година коме ни један грех није стран. Пијанац, силеџија, раскалашни блудник, разбојник од главе до пете. Поред овог гадног типа отераног у ћоше, у мени живи један осамнаестогодишњак који верује у једног и јединог Праведника Господа Исуса Христа. Овај осамнаестогодишњак је нови човек који се бори са оним старим четрдесетогодишњим грешником за превласт над мојом душом. За сад му борба добро иде, уз помоћ Праведника који је дошао да позове јавне друштвене грешнике на покајање а не друштвене праведнике. Успело му је да свеже старог грешника ускративши му све грешне сласти. Уз Божију помоћ и уз помоћ моћне Божије војске сачуваће га тако свезаног до Страшног Суда.
Занимљиво је да се ови верници позивају на неку апстрактну љубав на начин на који је они сами тумаче. За њих је љубав нека Циле-Миле варијанта духовно световног живота, насмејаног лица и лепих речи које никако не успевају да се уобличе у добра дела. И кад их питам за дефиницију љубави они не знају да је кажу. Овим Циле-Миле хришћанима треба рећи да је за љубав потребно двоје. Да човек може да воли једино другог човека. Једна личност другу личност. Човек не може да воли нешто што не постоји. Ко каже да воли Бога а не воли свога брата лажа је и у тами ходи. Да би човек могао да воли Бога и брата, брат мора да се роди од Бога. Као што волимо Бога оваплоћеног у личности Господа Исуса Христа једино тако можемо да волимо брата у формираној људској личности.
Ми смо Богом позвани да ширимо љубав према браћи и милост према ближњима. Зато морамо разграничити, ко нам је брат а ко ближњи. Наша браћа по телу рођена су наши ближњи а наша истинска браћа су они од Бога рођени. Помозимо нашим ближњима да се роде од Бога и да нам постану браћа коју ћемо волети Божанском љубављу. А док се ово не деси указујмо им милост на сваком кораку.
Љубав не причињава ни најмање зло ближњем, јер је љубав испуњење закона, ово је човеку немогуће али Богу није. Стицање љубави Божије идентично је преображају пале људске природе и њеном присаједињењу Божанској природи. Савршена љубав изгони сваки страх и онај ко до ње дође нема страха ни од живота ни од смрти, знајући да живот који живи не припада њему него животодавцу и зачетнику живота Господу Исусу Христу.
Ако верујемо да је Бог један у Тројици, ми нећемо стварати себи идоле, нећемо узимати Божије име у уста реда ради а животом служити лажним боговима. Поштоваћемо оца и мајку и на земљи и на Небу. Нећемо убијати из љубави према животодавцу који је живот у нама. Нећемо чинити прељубу према Њему који је својом крсном љубављу, смрћу и васкрсењем отплатио све наше прељубе. Нећемо красти јер све припада Њему који ништа нема а све поседује. Сведочићемо истину и само истину о Јединородном Сину Божијем, што никако не значи да ћемо судити онима који су га одбацили и који одбацују наше сведочанство. Нећемо пожелети ништа што припада нашем ближњем јер нам је Он у сваком ближњем најближи.

Нема коментара:

Постави коментар