ЈЕДАН ОСАМ СЕДАМ ШЕСТ

Човек је збир навика а и ја сам само човек. Идући јутрос вођен навиком да пијем свеже млевену кафу, седнем на клупу на каменом мосту на Лепеници. Оном мосту код заставиног сата. Испод мене протиче река сиромашна водом, над њом седим ја сиромашан свим и свачим и посматрам живот који пролази неким туђим ногама. Седим и гледам у даљину векова кад наиђе Миша Станић, један од људи које сам упознао продавајући своје књиге испред зграде суда. Миодраг Станић звани Миша, живи у Белошевцу настањен овде у време индустријализације и великог радничког царства, фабрике аутомобила Црвена Застава. Што си ту сео да се одмараш, шали се он са мном, што ниси одморио код куће. Ово је град у ком сам рођен и који је моја кућа пуна успомена. Седим на овој клупи и гледам онај солитер на десној обали Лепенице у Палилулама близу кога ми је отац рођен а овамо на левој Пивару на којој ми се мајка задевојчила. Размишљам да се нису на овом мосту срели и баш поред ове клупе одлучили да направе ову будалу, то јест мене. Што будалу пита Миша. Зато што су у овом граду сви поштени одавно проглашени будалама. Миша оде а ја остадох сам са својим мислима и успоменама. Наилази моја комшика са Пиваре Мира и она ме пита шта радим. Седим странац и будала у свом граду и посматрам успешне дошљаке. Мира ми исприча вест о постављењу новог директора позоришта, наравно дошљака и кадровика ових тренутно моћних. Кад остадох сам замислих се још дубље и уздахнух очајнички дубоко. Ту на лицу места пожелим да оснујем једно удружење Крагујевчана које би се звало Један Осам Седам Шест, словима да би било оригинално а и заштићено од оних који по датумима памте догађаје. Дође неко гадно време да и датуме који подсећају на слободу морамо да кријемо као змија ноге. Крагујевац је град у коме се запалила прва бакља народне самоуправе далеке 1876. године. Крагујевчани су и владали и служили једни другима знајући једни другима и врлине и мане. Није мого како ко пожели да се дочепа власти и тираније над оним са којим се родио у истој улици и ишао у исту школу. Није мог'о онај који је од свих добијао чврге да завлада онима који су му их лупали и да им се свети. Лопов није могао да се запосли у полицији ни у суду. Сви су се знали и сви се зла стидели. Али европска политичка курва умеша своје прљаве и крвљу умазане прсте и од реда и поретка направи неред и беспоредак. Она курва која је својим курвањем родила и прогрес, и индустријски развој, и трку за профитом. За гашење бакље самоуправе потребна јој је била поплава и она ту поплаву и наведе на Крагујевац. Откуд поплава у Крагујевцу кад се и у свету зна она народна ''заобилази као киша око Крагујевца.'' Није се овде радило о оној поплави из Нојевог доба, ово је била поплава новог доба и нових политичких богова и њихових намештеника. Поплава новодобних божанстава започела је на стоту годишњицу од изградње тополивнице. Сто година после подизања тополивнице 1953. година бог индустрије подигао је нови индустријски гигант фабрику аутомобила Црвена Застава. Ово је представљало подизање бране старих миграцијских токова исте оне стихије од које смо сви ми у Шумадији саздани док смо је од Турака ослобађали. Сви смо саздани од ове исте миграцијске струје али на неки други и витешкији начин. Некад су нас ове струје доносиле у ове шумадијске питомине у бегу од турске крвне освете, док су ове последње струје дострујале трбухом за крухом. Убрзани индустријски развој града довео је до још бржег опадања утицаја домаћег становништва, нарочито оног које није заборавило шта је то понос и стид а отворило је врата свим придошлицама окренутим брзом успеху. Комунистичка партија и њен обоготворени вођа највољенији од свих ондашњих Срба велики Јожа и деда малог Јоже, успешно је спровео преуређење крагујевачког животног простора. Из свог мирнодопског ратног штаба на Дедињу издавао је ратне задатке генерацијама комунистичких подрепашких послушника у крагујевачкој партијској централи. Рат је сваки мир у коме права и слободе не подлежу подједнакој расподели. Селективном расподелом права и слобода крагујевачки партијски богови су за једнобожне Крагујевчане претворили Крагујевац у место доживотног мучилишта а за пристигле партијске многобошце привремени земаљски рај. Тешко теби Јуда, јер имаш богова колико и градова, требао је неко рећи а није имао ко. Мртва уста не говоре, а нису мртви само они које је Тито пострељао, много су мртвији они замрли смртним страхом који ово прећуташе а били су дужни да кажу. Дужни Завету и Новом и Старом. Мртви су ћутали Крагујевац је растао Крагујевчани су се смањивали. Рађао се Факултет вантелесном оплодњом, израстао у Универзитет. Велики људи су почели да корачају улицама све већег Крагујевца. Партијски Гуливери који су смели да својим цокулама спљоште сваког крагујевачког лилипутанца у коме тиња пламичак оне бакље. Да Гуливери нису израсли из оних којима су сви лупали чврге. једнобожне крагујевачке лилипутанце не би ни болело кад их ови пљеште цокулама. Али сила бога не моли а овде је много богова по леђима сваког лилипутанца па хтео он не хтео мора да га боли. Изведен Духом у пустињу, изван зидина крагујевачког казамата, покидах окове са душе и написах ово мало, тек да не остане прећутано. Ако Бог Једини да, писаћу и даље из своје једнобожаче перспективе, о демократском преображају животног простора. О демократизацији државе и Цркве о нововремском председничком свештенству, о забрањеним љубавима и ослобођеним мржњама. Ако Бог да.