Кад сам се пре тридесетак година женио, онако непоправљиво идеалистички настројен, никакав значај нисам придавао материјалном положају своје жене, нисам слушао рацио него срце и поступио сасвим ирационално. Два сиротана, са две бедне платице, шта је више потребно за земаљску срећу два млада и проста створења.
Није ту било неког филмског љубавног заноса. Прве љубави прошле и отишле за бољим приликама а мој дуг роду тражио да буде намирен. Ожених се, удружисмо сиромаштва и изродисмо децу. Све нам некако ишло на руку да нам се сиромаштво умножава. Не могасмо да одступимо од правде којом смо у својим разореним породицама били задојени и то нас је скупо коштало.
Моја жена рано остала без родитеља, моји одавно разведени, тако да нам мука беше нешто свакодневно и сасвим добро познато стање. Наше познанство није дуго трајало, за врло кратко време завршило се браком. Није било ни свадбе, ни музике, сведоци у општини и ми.
Комшилук ми прогнозирао трајање брачног живота месец, два. До данашњег дана сакуписмо још мало тридесет година брака, сиротињски али, без већих међусобних трзавица. Рушише нас и транзиција и економска криза али нас не срушише. Одолевамо времену ко да смо на вечној стени утемељени.
Понекад у разговору жена ми спомињаше да су њеном прадеди комунисти одузели неку имовину, о чему она није знала ништа конкретно. Последњих година почеше код нас у госте да долазе стричеви моје жене. У разговору они ми рекоше за тог свог деду кога комунисти опљачкаше а њихову фамилију за ноћ претворише у крагујевачку сиротињу. Каже ушли комунци и наредили укућанима да напусте своје куће и имање, да од свега што имају могу да понесу само слике са зида.
Дадоше им на коришћење неке нужне смештаје из фонда стамбеног предузећа града. Са свог на туђе из богатства у сиромаштво, што би рекли они што и комунизам и револуцију измислише ''дабогда имао па немао''. Кажу, по важећем закону Србије све што је пре седамдесет година отето данас мора да се врати. Проблем је, кажу, једино у томе што се отети простор налази у екстра зони, одмах иза скупштине града, да се на њему налази комплекс стамбених зграда изграђених после отимачине. Површина простора је 98 ари а цена 1 ара у екстра зони износи 30,000 евра. Још много тога има што ми кажу, ал ко да слуша.
Чудни су путеви Божији, зар је било потребно тридесет година брака да дођем до сазнања које многи стекну пре брака и да је врло могуће да сам ја презрени сиромах својом ирационалном женидбом уз мираз мачке у џаку добио и девојку од милион долара.
Нема коментара:
Постави коментар