Држава банкротирала, уместо плата у обезвређеном папирнатом новцу, у пољуљане финансијске токове улазе кредитне картице и успостављају ред. Њима се може наставити куповина и потрошња. Његово величаснтво потрошач огрезао у прекомерној потрошњи и навици да увек буде у праву, неће остати ускраћен за своје задовољство размаженог дебила. Ово је уводни чин у тврђи тоталитаризам који ће се завршити потпуним подржављавањем човека и свих његових активности. Други чин ове сатанске представе зваће се замењивање картице чипом, наравно ради добијања нових погодности и онемогућавања губитка картице. Чип ће постати двадесет четворочасовни контролор људске слободе, локатор и елиминатор.
Сценарио некад научнофантастичних прича у наше дане стиже на репертоар виртуелне позорнице виртуелне Србије. Како је то могуће упитаће се они славски и кафански што у међувремену постадоше предпродавнички Срби. Шта ово би, запитаће се и елитистичка Србија заљубљена у сопствени одраз у огледалу. Чак ће и они што нас у ропство одведоше бити затечени тренутним, преконоћним ускраћивањем уживања прекомерне разуларене слободе. Као лопов, изненада за многе ће доћи лаж заогрнута истином. Истином коју тој истој лажи ови горе поменути продадоше једни за ситне људске слабости а други за дебеле банковне рачуне.
Та претпотопска, едемска лаж никако није могла да прође кроз наша врата да их нека рука није одшкринула а затим нека друга до краја отворила или што је још прецизније скинула са шарки, заједно са прагом и надвратком. Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах.
Речи Светог Апостола Павла осташе пречувене од оних горњих елемената, статиста и покретних цикцакасто помераних кулиса српско глобалистичке сцене. Овај живот је, дакле, трчање трке одржавања вере а не трке у стицању материјалних вредности, пролазне људске славе ил бег у разуларени збег и лаку забаву. Вера спасава истина ослобађа од сваковрсног ропства, себи и својим слабостима, и другима, и својти и туђинштини. Вера ослобођеника Божијих у свету поробљеном римском империјом вера Христова Духом Царства Небеског ослободила је робље и срушила царство земаљско. Две хиљаде година хришћанска вера бива искушавана кроз метеријал људске крви и меса. Никако јој не успева да на камену темељцу који је Христос сазида царство Истине и Правде. У подељеном свету подељеног човека немогуће је довршити зидање, али је зато могуће и пожељно да се од зидања никад не одустане.
Тело жуди против Духа Дух жуди против тела, покретачки точак историје којим се кроз време котрља овај свет. Рат неба и земље кроз земљу људског тела за превласт над људском душом, срцем, и умом води се беспоштедно и бескомпромисно. Једни везују за небо уздишући загледани у вис у Небески Јерусалим, други котрљају низбрдо до у своје двориште. Све што се котрља котрља се низбрдо силази без узласка, на трен застаје па напред у нови силазак. Силазак би био свима препознатљив и видан да не уме да себе лажно представи узласком. Тим пењућим силажењем и силазећим пентрањем стигосмо до нулте тачке над провалијом која нас дели на нас и њих. Дели нас и питање на нас који се питамо и њих које питања не море. Залудно ли беше Апостолско дело Цара Константина познато као Милански едикт, којим Црква стече верску слободу и признање од стране римске државе. Питамо се и одговарамо, дакле причамо сами са собом, а кад има с ким и међу собом.
Цар одговоран за органско тело народа Божијег и Црква одговорна за душу народа Божијег, вером вођени и Духом ношени окрећу нови лист историје, хришћанске историје, поставише у овом свету царство на небеским темељима. Царство одозго надахнуто Духом Бога Живога помера са историјске сцене овосветско, земаљско римско царство. Преображавајуће Богочовечанско небоземно Царство благодатним силама Божијим успоставља примордијалност Духа над телом, своје земаљске послове организује загледано у небо. Душа Духом светим обасјавана, облагодаћени ум и срце благородно, свето тројство земаљско држи тело на узди Богопослушности.
Близина и даљина Бога и човека приближаваше и удаљаваше небо земљи и земљу од неба. Хлађењем вере распаљиваше се крв, људске страсти удаљаваше Бога од људи, себичне амбиције сејаше раздор. Врлинска власт по Богу добија нелојалну конкуренцију у власти по сваку цену. Најлакши пут остварења људских амбиција потеклих из пакленог плана пртинао се потискивањем знања по Богу и успостављањем знања по сваку цену. Бог који је сав премудрост јединственог Светог Тројства давао је себе онима који су се себе одрицали да би Његова знања задобијали очишћењем и усаглашењем ума срца и душе. Расколничка змија с неба збачена и паклом спутана наставља рат с Богом нудећи људима своја знања противна промисли Божијој и Божијем предодређењу. Предодређеност добија нелојалну конкуренцију у амбициозности, воља Божија у људској жудњи за моћи, корак по корак небоземно царство одступа од неба и све више табана земљом. Ум се окреће себи, душа се окреће телу а тело светским сластима. Одбацивањем промисли Божије зидање се преобраћа у зидање вавилонске куле, свет саздан по Божијој замисли и распореду све више потискује свет побрканих лончића. Почетна змијска мудрост тањи се дебљањем тела и бујањем телесних жеља рачунајући на бројчану надмоћ. Дипломе постају покриће, фирме на празном дућану по речи Светог Николаја Свесрпског и Свеправославног. Хиперпродукција вишепаметних ствара војску устајале памети која чека да буде радно ангажована. Радни ангажман тих умова високошколским програмима доведених до вишепаметних, углавном се обавља оним делом тела на коме се седи а не оном од просека прерађеном вишепаметном главом. Све се врти око столице на коју хиљаде вишепаметних чекају на такозваној служби за запошљавање. Данас ако имаш пун дућан робе а на њему немаш фирму др. или мр. џаба ти и роба нико неће да је погледа. Или ако којим случајем имаш и фирму и робу која је по старом Божијем стандарду систематизована и вреднована таворићеш негде у некој забити, пошто је овај свет побрканих лончића поставио нове стандарде и системе вредновања. На његовој вредносној скали Божије вредности обезвређене су и висе наглавачке.
Узрок је ту и последице су ту а куда ћемо даље на нама је да одлучимо, Бог ће бити сагласан нашој одлуци све док она не пређе границе његове одлуке.
Дакле остаје одговор на питање залудно ли беше Апостолско дело Цара Константина.Онима који водише и воде добар рат на који нас упути Свети Апостол Павле, нит је било нити ће бити узалуд. Оним, другима који добар рат заменише рђавим миром биће узалуд и компромисни мир са ђаволом и несвети дарови од њега добијени. Тај човекомрзитељ и убица не даје на дар, он је стари трговац и то онај зеленашки који са једном каматом даје а са другом узима тако да по свим његовим рачунима увек он испадне оштећена страна, ма колико зарадио. Трговина са њим неисплатива је и води у банкрот, у ону представу која је ускоро на нашем позоришном репертоару. Банкрот добра довео нас је до свеопшет банкрота истине, правде, љубави, милосрђа, радости и то сребрњак по сребрњак.
Нема коментара:
Постави коментар