Нико није издао човека а да тим чином није издао и Бога. Ми народ крштен, народ Божији, ако издамо Богочовека одсецамо се од бића Божијег и престајемо да битишемо у вечном духовном свету и почињемо да тонемо у временски ограничену лаж овога света до крајњег уподобљавања инстинктивном животињском и демонском у свету. Овде се мисли на свесну одлуку да се изда човек којом се несвесно издаје и Бог. Како се та свесна одлука доноси и шта то подстиче човека да је донесе. Човек је оно што је Бог од њега створио и од тог Богом створеног он не може да буде ништа више, а не би требало ни мање. На човеку је да се потруди да Божије датости развије до максимума, да ни један талант не остави закопаним. Ово би било идеално, и куд и камо лакше изводљиво да свет одавно није отпао од Бога и потпао под власт злога. Зли господар времена, води унапред изгубљени рат против господара вечности преко својих људи, док га Бог преко својих задржава. Моћно оружје богоодступника и мрзитеља сатане, против Бога и његових вредности јесте систематска промена места Божијих датости у свету и на тај начин стварање пометње. Пометеност везује као ланци, свет се креће тамо где га ти ланци воде. А воде га на супротну страну од промисли Божије. Да би се ова пометња успешно спроводила потребна је неодмерена људска амбиција која ове сатанске ланце повлачи. Амбициозност се не мири са мером датости Божијих, потребе су јој веће од могућности, хоће више пара, славе, моћи. Кушач нуди уживање за уживањем само се треба одрећи крстоносног трновитог пута Христовог. Тако се свет из генерације у генерацију удаљава од Бога свог Творца. Свака болесна амбициозност, и свако немирење са Божијом вољом, директно је супротстављање људске самовоље вољи Божијој. Седам смртних грехова окупљају све самовољне овога света у рат против Бога, и потчињавају их злој сатанској власти. Ови проклети ратници нису ни свесни да су оружје у рукама ђавола. О себи мисле да су верни а њихово вјерују гласи да Бог да здравље а за остало ћемо наћи партијску или неку другу везу.
Свака веза је издаја ближњег који ту везу нема, или је не тражи одан Божијој вољи. Верност и оданост се маргинализују, невера и издаја награђују, богоодступнички свет шири своје сатанске репове. Репови обезглављују и ропским служењем реповима изнад, углављују се тамо где су паре, слава, моћ. Свет се болесним амбицијама, све више и све већом брзином, удаљава од слободне воље и претвара у морање. Све је мање некорисних слугу Божијих а све више користољубивих слугу греха, смрти и ђавола, којима овај даје своју лажну слободу зла. Ова рушилачка слобода непријатељска је и завидљива према истинском искреном животу и стваралаштву које је окренуто вечности зато што је сама лаж и слушкиња лажи у времену. Лажљиво време лажним целовима љуби издајнике вечности. Отац лажи их поставља на висока места да буду видљиви и препознатљиви путокази светског успеха. А истинити живот стоји, распада се, свуда устајали задах жабокречине. Овај свет људског рација одметнутог од Божијег духа намеће се дрско и наметљиво као једини модел живота индивидуалног, друштвеног и државног. Што би они рекли нема му алтернативе. На нашим просторима ова најезда обезбоженог рационализама систематски руши вековима стваране вредности светосавског национализма. Руши последња два века, преко оних погорђених глава научених светској мудрости папагајским начином понављања градива, све док то градиво не потисне закон Божији исписан у уму сваког православног хришћанина. Као последицу тог двовековног умовања ми данас имамо поражавајућу ситуацију, на начин да смо, принуђени да живимо у једном охладнелом окружењу у ком је срце потиснуто заведеним и превареним умом. Овај преварени ум вара и напредује на горе, варајући и варајући се. Све недоказано светском мудрошћу, а што је по законима света доказиво одговарајућом папирологијом, од стране овог ума бива исмејано и презрено. Бог је љубав, а љубав није ствар ума него срца што ови умници не знају јер у љубав не верују. Они верују једино у себе и у свој покварени, заведени ум.
Љуби ближњег свога, код њих се с лакоћом преокрене у, превари, покради, издај, све до уби ближњег свога, ако је њима егоцентричнима, заљубљенима у себе корисно у материјалном и промотивном смислу у процесу назидања себе у свој светској величини. Ова врста људи својим закржљалим срцем није способна да воли нити да осети радост живота коју љубав даје. Они радост траже тамо где је нема и склони су да тај одбачени Божији дар компензују у богатству, слави и моћи. Неспособни да владају собом сматрају се способнима и позванима да владају другима и они то раде и наравно на штету тих других, који су им, да трагедија буде већа једнокрвна браћа. Такви, никави, они своју једнокрвну браћу сматрају за нешто мање вредно у поређењу са њиховим братством помраченог ума. Братство помрачених умова и охладнелих срца олако расипа своје крвно братсво, али само до момента повезивања крвног братства Светим Духом Божијим у Духовно братство које расте и својим растом преображава нацију у породицу по Божијем устројству. Та породица по Божијем устројству јесте она држава коју нам оставише у аманет Свети Симеон мироточиви и Свети Сава, наши оци државотворци. Због овог државотворног дара, Богом преданом нашим Светим Оцима, ми смо на крсту Европе, Балкана и света и трн у месу сваком болесно амбициозном тиранину жедном крви славе и моћи. Камен у чизми сваког освајача и почетак његовог неславног пораза. Остати свој на своме веран Богу Својим Светим Оцима и свом српском братству. Тежек венац ал је воће слатко, оно са дрвета живота у Божијем Рају.
Нема коментара:
Постави коментар