Две Србије

Поводом све чешће употребе појма, две Србије од стране свесних, савесних и самосвојних личности, дужност налаже да се запитамо, о чему се ту ради. Некад, за време једнопартијског, комунистичког система, кулисе које су служиле као преградни зид између извођача закулисних, политичких радњи и оних од њихове стране рађених, и одрађиваних, биле су непробојне штампи и недоступне смртнику, да иза њих завири. Својеврсни берлински зид, држао је на непремостивој удаљености самоуправљачку народну већину и њихове заступнике. Телевизија, радио и новине једнострано су се бавили хвалоспевима власти, народ је задовољно дремао у извесности  сигурних радних места омогућених страним кредиторима. Прећутно се знало о чему се смело говорити а шта се морало прећутати и ко се тога придржавао животарио је у миру и спокоју. До свега се могло доћи готовински или на кредит, од гардеробе у Беку и Клузу, преко заставиних аутомобила, летовања на мору, до нове куће. Демократске промене са собом доносе више нових партија, састављених, углавном, од проверених нижих партијских кадрова из времена једнопартизма, и прослављених шесетосмаша. Захваљујући такозваном слободном новинарству, кулисе између власти и народа једним делом су померене, тако да су по први пут и обични смртници били у ситуацији да завире кроз чаробни прозор у двориште власти, бар онолико колико су кулисе бивале померане. Стеченим имунитетом власти, нови властодршци застранише у заштићености ретких зверова и горљиво наствише са навикама преузетим и стеченим од једнопартизма. Ником одговорни разлетеше се да међу собом поделе свенародни колач и не хајући за то што је овога пута, захваљујући слободи штампе, то постало како они воле да кажу транспарентно. Народ који је у држави навико да гледа отелотвореног доброг, шумског оца који му је заменио Оца Небеског, није могао да поверује својим очима у оно што је постало транспарентно. Добри отац, уопште није добар, прича добре приче, а дела му нису ни мало добра. Некадашњи добри, шумски отац се данас, кроз неколико очева регенерисао у  мноштво очева који купују љубав своје деце а та иста деца купују очинску, чланством у очинским странкама. Услед ратних недаћа које су задесиле простор Балкана, хиперинфлације, санкција уведених од стране мултинационалних корпоративних ратних предузећа, бомбардовања од стране истих, Србија је осиромашила, са њом наравно народ и народни оци. Све мање пара за љубав, све више невољених и невољних, из године у годину из дана у дан. Последња економска криза скувана у казану светских кулинара кува нас као ону жабу о којој је волео да прича покојни премијер Ђинђић. Један део Срба још плива у млакој води, и то, онај мањи, ближи, оданији и кориснији партијским оцима, док је онај већи  у фази кувања. Ово кување не би било у тој мери болно да со на рану не додају двоструки стандарди народних оцева у односу према ова два дела некад истог народна. Прилепљени чврсто за обоготворене оце, на очи свих нас, обоготворавају се и њихови одани синови, од врха до дна државних, друштвених и парадржавних и парадуштвених структура. Некад једна Србија раздељује се у две од којих се у јеној живи по систему може ми се, а у другј морам, и бесплатно је клати ме, и бесплатно је клати те. Оченашење земаљским божанствима издиже на ситно сито просејану мањину до очинских имунитета и скиде с њих сваку законску одговорност у погледу оне обесправљене већине и њене имовине. Обесправљена већина постаде извор сопственог сиромаштва и богатства татиних синова. Нездрава љубав очева и синова у тој мери занесе учеснике у љубави да их врже у тотални заборав по питању националних интереса. Прождрљива и сасвим однародована телесина, откинута од националног Српског бића и искорењена са националних Немањићких корена, приграби државну силу у своје руке а државу поче да користи као своју дедовину. Један део већине слеже раменима, ћути, уздише, тако се мора, њима се може, други морам радим за плату, трећи се вади не децу, четврти на ово пети на оно, а они раде ли раде, мал по нашој грбачи, мал у своје џепове. Оно мало људи што се није дало сточним забавама превести у сточни фонд, и што није пацовским каналима прешло у зверски, одржава глас савести Сина човечијег на стражи Светосавској да се не утули свећа Србинова, православна. И то им смета, њима својима, те решише да устраше незастрашене. Нормално ту направише скупоцену грешку заборавивши да је код Србина животна мудрост да паметнији попушта, да Србин није среброљубив, него богољубив, тако да лако опрашта и крађу и превару, али да је  част оно што се код Срба увек бранило неустрашиво.  Србин је увек знао и знаће себе од другог да одбрани јунаштвом, другог од себе чојством а да Бога у души и душу у Богу брани Светим мучеништвом. А ово што се у Србији дешава овог месеца октобра, није ништа друго него удар на српско православље установљено Светим нам Оцем Савом. Удар на Свете темеље српске националне државе и цркве Немањића, удар на закон Божији, удар који превазилази временске оквире и удара у оно српско вечно, чувано и брањено Свецима и Анђелима а не само смртним људима од крви и меса. Гнев Божији на молитве Светог Симеона неће мимоићи ни једног српског издајника. Србија је држава и на земљи и на небу и никад нико не може раздвојити ове две равни српског битисања. Свако ко је у досадашњој историји то покушао осрамотио је себе и избрисао своје име из Небеске Србије а Србији ништа није наудио. Док је верних српских синова биће и Србије а издајници ће долазити и одлазити у вечни заборав и срамоту, све служећи неправедној плати.