НЕСТАШЛУЦИ ЛУДЕ ДЕЦЕ
Једног од претходних дана, предодређеном игром случаја, сетио сам се свог давног дечијег несташлука, и ево данас седим на улици испред суда, присећајући се смејем се и записујем.
За време мог давног детињства, кад би наступио летњи распуст неколико нас клинаца с Пиваре свакодневно смо ишли на пецање. На самом улазу у Крагујевац, у насељу Бубањ, испред касније изграђене спортске хале Језеро, налази се старо градско језеро напајано подземним водама. Због дебелог слоја наталоженог муља звали смо га бара.
У време мог детињства ово језеро је било пуно караша и покојег лињака резервисаног за искусније риболовце. Ми, клинци, пецали смо караше који су радили ко луди, зезали се до увече, напунили жуте плехане кофице од мармеладе и код куће их реш печене јели у сласт.
Док смо пецали утркивали смо се у свакаквим несташлуцима. Један од наших несташлука данас ми је посебно занимљив. Ухватимо жабу, угурамо јој танку сламку у клоаку и кроз сламку је надујемо. Потом је пустимо у воду и гледамо како се сатима мучи у безуспешним покушајима да зарони под воду. Дивљи, обесни и рауздани, смејали смо се њеној немоћи.
Ко зна да ли бих икада о овом безобзирном несташлуку писао да се сам живот за то није побринуо. Пре пар дана доживео сам снажну асоцијацију која је из највеће дубине подсвести избацила на површину јаве ову одавно потиснуту слику.
Да бих накнадно појсанио морам нагласити да сам ја човек читаве, несломљене кичме, да се мој Цар и врховна команда налази на небу, и да сам због тога у непрестаном сударњу са земаљским носиоцима пролазне власти.
При својим свакодневним дугогодишњим сударањима са разним носиоцима земаљских власти код сваког од њих сам примећивао одређену дозу надмености. Што су властодршци били на вишем положају, увежбаном лажном финоћом и школованим манирима, лакше су је скривали. Вешто скривали али не и од ока наученог да чита скривене тајне, ипак све се завршавало у границама људскости, готово пријатељским лажним обећањима, углавном без међусобне напетости.
Тек при свом последњем судару са најнижом кариком у ланцу власти, једном комуналном полицајком оживела је у мени она на дно подсвести потиснута слика, оживела и накнадно проширена богатством нових слика. Једном високом гором кушања на којој кушач и кнез пролазног времена свима палим пред његовом силом дели сујетну славу и моћ. Сви који одбацише вечни позив и обећање те не присташе да својим животом служе Богу и будућем животу, веру се и пентрају уз ову гору постављајући једно другом некад лоповске мердевине а некад и ногу. Како се ко до њих успне на врх један по један прилази кушачу и клекне пред њега на протоколарно целивање шапе. Док је будући вршилац-извршилац у овом погнутом положају с леђа му прилазе три нечиста демона изображена у три жабе и од позади кроз сламку удувавају му демона моћи. Неком једног, неком два, а неком и сва три, по кнежевој заповести. Из предострожности, да не устану на врховног господара кнеза пролазног времена, онима на врху по чијој грбини сам кнез гази, по једног, онима испод њих по два, а онима на дну сва три. Никаво чудо што постасмо друштво надмених надувених жаба којима ни Еспумисани, Ранисани и никакви новорекламирани медикаменти не могу да помогну да се ослободе нечистих духова. Никакво чудо што нам и живот заудара на ону устајалу бару на Бубњу.
Једног од претходних дана, предодређеном игром случаја, сетио сам се свог давног дечијег несташлука, и ево данас седим на улици испред суда, присећајући се смејем се и записујем.
За време мог давног детињства, кад би наступио летњи распуст неколико нас клинаца с Пиваре свакодневно смо ишли на пецање. На самом улазу у Крагујевац, у насељу Бубањ, испред касније изграђене спортске хале Језеро, налази се старо градско језеро напајано подземним водама. Због дебелог слоја наталоженог муља звали смо га бара.
У време мог детињства ово језеро је било пуно караша и покојег лињака резервисаног за искусније риболовце. Ми, клинци, пецали смо караше који су радили ко луди, зезали се до увече, напунили жуте плехане кофице од мармеладе и код куће их реш печене јели у сласт.
Док смо пецали утркивали смо се у свакаквим несташлуцима. Један од наших несташлука данас ми је посебно занимљив. Ухватимо жабу, угурамо јој танку сламку у клоаку и кроз сламку је надујемо. Потом је пустимо у воду и гледамо како се сатима мучи у безуспешним покушајима да зарони под воду. Дивљи, обесни и рауздани, смејали смо се њеној немоћи.
Ко зна да ли бих икада о овом безобзирном несташлуку писао да се сам живот за то није побринуо. Пре пар дана доживео сам снажну асоцијацију која је из највеће дубине подсвести избацила на површину јаве ову одавно потиснуту слику.
Да бих накнадно појсанио морам нагласити да сам ја човек читаве, несломљене кичме, да се мој Цар и врховна команда налази на небу, и да сам због тога у непрестаном сударњу са земаљским носиоцима пролазне власти.
При својим свакодневним дугогодишњим сударањима са разним носиоцима земаљских власти код сваког од њих сам примећивао одређену дозу надмености. Што су властодршци били на вишем положају, увежбаном лажном финоћом и школованим манирима, лакше су је скривали. Вешто скривали али не и од ока наученог да чита скривене тајне, ипак све се завршавало у границама људскости, готово пријатељским лажним обећањима, углавном без међусобне напетости.
Тек при свом последњем судару са најнижом кариком у ланцу власти, једном комуналном полицајком оживела је у мени она на дно подсвести потиснута слика, оживела и накнадно проширена богатством нових слика. Једном високом гором кушања на којој кушач и кнез пролазног времена свима палим пред његовом силом дели сујетну славу и моћ. Сви који одбацише вечни позив и обећање те не присташе да својим животом служе Богу и будућем животу, веру се и пентрају уз ову гору постављајући једно другом некад лоповске мердевине а некад и ногу. Како се ко до њих успне на врх један по један прилази кушачу и клекне пред њега на протоколарно целивање шапе. Док је будући вршилац-извршилац у овом погнутом положају с леђа му прилазе три нечиста демона изображена у три жабе и од позади кроз сламку удувавају му демона моћи. Неком једног, неком два, а неком и сва три, по кнежевој заповести. Из предострожности, да не устану на врховног господара кнеза пролазног времена, онима на врху по чијој грбини сам кнез гази, по једног, онима испод њих по два, а онима на дну сва три. Никаво чудо што постасмо друштво надмених надувених жаба којима ни Еспумисани, Ранисани и никакви новорекламирани медикаменти не могу да помогну да се ослободе нечистих духова. Никакво чудо што нам и живот заудара на ону устајалу бару на Бубњу.
Нема коментара:
Постави коментар