Свему под небом има време. Време кад се воли и време кад се оставља вољење.
Време кад над страстима закон разума влада, кад човек с човеком разговара и човек човека слуша.
Има време кад се оставља слушање а неразумна самовоља завлада.
Оно се шири у време у ком се оставља и разговор и Реч.
За њим долази време у ком се живи хтењима распаљених страсти, које неизбежно воде извртању времена у невреме.
У изврнуто време, невреме, ноћ и дан неосетно размењују места и пир разузданог животињства прекраћује тек усуд морања.
Има време миру и време рату.
Време кад се све у време зидања сазидано руши породица, кућа и држава.
У рату нестаје појам времена.
Кад из црне душине јазбине искочи побеснела звер, пред њеним налетом беса истопи се сва лаж лажљивог времена.
Нечиста крв самољубљем отрованих хтења враћа се земљи своме изворишту.
На место времена свуд пустош и невреме, на место разговора, ујед смрти и морање.
Кад се потроши бес крви и престане говор оружја настане тама и мук из којих се рађа Светлост и Реч.
Проласком кроз сито Светлости и Речи време се враћа свом току.
Као ново вино из нових мехова прелива се нова воља за животом из многих пробуђених срца.
Рат је неизбежни сукоб у времену агресивне зле воље и невоље притешњене са свих страна, принуђене да од зла брани своју Богом даровану слободу.
Нема коментара:
Постави коментар