БОГ, ВЕРА И НАУКА

Цртеж - Александра Марковић

По најновијим анкетама спроведеним у Србији 97% Срба се изјаснило да не верује пророчанствима него науци. Ова анкета спроведена је поводом најављиваног 21. децембра  прореченог дана земаљске катаклизме од стране нестале цивилизације Маја. Не пишем ово из жеље да се бавим тачношћу или погрешком тог пророчанства. Жеља ми је да се бавим односом вере и науке који по мом мишљењу не стоји на исправним темељима. Наука је успела да потисне Бога из послова света и да себе прогласи неприкосновеним ауторитетом.
Истински научници нису одговорни за ово протеривање Бога из света јер су они добро знали коме дугују захвалност за своја научна открића. Овом одметању од Бога највише је допринела стручна научна јавност и нестручни конзументи пласираних истина од стране ове научне јавности.
Да би се ово појаснило мораћу да направим јасну поделу између научника и научне јавности.
Научник је по дефиницији откривач сакривених Божијих тајни који својим трудом и Божијим откривењем објављује новине до његовог проналаска непознате свету. Научник се својим научним радом бави у слободи. Да би одређени човек постао научник није му довољна јака воља. Он мора да буде надпросечно обдарен да би могао да се отисне из света просечних ограничених вредности у свет безграничне научне слободе. То је тај над свет, ти још неомеђени простори на којима научници померају омеђене границе науке. Свест о непрестаној ограничености науке основно је знање сваког научника. У научну авантуру научник се упушта као онај који не зна и вером трага за познањем непознатог. Он може да верује у свој ум као врховни ауторитативни центар али ако је искрен пред самим собом никад не може приписати заслуге себи за бриткост свога ума. Бриткост ума је одлика мањине, док је ограничена тупост одлика већине. Истински научник који се бави постављањем питања и тражењем одговора неминовно ће своме уму поставити питање ко је тај који у већинској тупости ствара бритке умове.
Док се истински научник бави овим важним питањем, свет вредно ствара своју научну јавност. За улазак у свет научне јавности нису неопходне надпросечне људске вредности, напротив. За најбоље пливање у научној јавности просечност је најбољи гарант. Нема непланираног таласања у коначним истинама научне јавности. Све је ту доказано, премерено и постављено у коначне границе и преточено у формуле. Представницима стручне научне јавности једино преостаје да се баве готовим формулама да их науче напамет и препричавају као свој лични проналазак.  Стручна јавност своју недаровитост проистеклу из просечне тупости окићену дипломом и изнова затворену у границе просечне тупости и тупе просечности брани тим истим дипломама, титулама, универзитетском већином и раскошним животом.
Шта ће она тупа просечност која се не дочепа диплома, закржљале функционалне писмености крајње безрасудна и поводљива. Шта друго него ће се повести непрестаном медијском кампањом јавних научних радника, и њима поверити своје изгубљене моћи расуђивања.

На страну то што стручна научна јавност припада оном широком путу већине, који је био и јесте бич и прут свим усамљеницима на уском путу слободе, били они научници или од неке друге гране Божијег дрвета познања. Стручна и научна јавност припада оним смртницима који својим смртним жељама једу са дрвета познања туђом руком убране плодове.