ЛОКАЛНИ ИЗБОРИ У КРАГУЈЕВЦУ

Шта ће коме донети последњи локални избори у Крагујевцу. Погрешан избор је улудо потрошена слобода. Нормално, ово важи за слободне. Слободан и роб различити по многим особинама никако не могу да усагласе своје  сапостојање на земљи. Слобода се рађа, роб се ствара, једни непрестаним рађањем кроз лично стварање до потпуног остварења ослобођене личности, други стварањем своје друштвене позиције. Интересовања роба и слободног сасвим су супротна један је бесконачан духом, други земаљским жељама и потребама. Робу није неопходно да сам буде свој представник у свим сферама живота. Због ове особине потребно му је мноштво посредних и непосредних предсавника чија га представљања неприметно претварају у човека друге и треће руке. Уместо њега о његовом животу одлучују други а он се претвара у пасивног извршитеља судбине непрестано дописиване људском руком. У различита времена слободни и робови деле различита места у друштву. У време кад поремећене друштвене вредности заталасају народне страсти и кад је неопходно да се ови поремећаји разрешавају  несебичним личним ангажовањем, храброшћу и одлучношћу свих заинтересованих чланова друштва, слободнима се препуштају први редови узбурканог друштва из којих се на нека удаљенија и сигурнија места повлаче робови. Кад се узбуркане страсти стишају а друштвена свакодневица устали свој смирени ток, право из својих мишјих рупа, сасвим неприметно на друштвену сцену се успињу они из последњих редова друштва. У мала и мирна времена мали људи постају великани својих минијатуром ограничених средина. Такви се данас међусобно бирају. Најгори бирају најгоре док најбољи са последњих места смирено посматрају беспомоћно копрцање самообманутог узурпираног и паралисаног друштва.

ЗНАЧАЈ ВИДОВДАНА ЗА СРБСКИ НАРОД

Оче благослови!

На Видовдан 1389. године крштени народ Христов, народ Светитеља Симеона и Саве дочекао је свој велики дан, дан великог испита верске зрелости кроз Крсно Глоготско страдање.
Предвођен Часним Кнезом Лазаром и вођен неустрашивим витезима Часног Крста Србски народ је положио свој велики судбински испит и заслужио своје место у Небеском Царству Божијем. Тог великог Голготског Србског дана Видовдана, ношен Вером Христовом Србски народ је изабрао Првородног, безгрешног Сина Божијег а одбацио Адамов првородни грех. Тог Голготског судбинског дана Видовдана Србски народ је трампио пролазно земаљско за Вечно Небеско Царство. Скинуо је са себе старе кожне хаљине од праоца Адама наслеђене које су заударале свим људским гресима и обукао се у нове и чисте, сјајне хаљине Христове. Крстом Христовим и Духом Бога Оца Србски народ је издигао себе из мора првородним грехом упрљане крви Вазневши се на Небо. Од тог велоког дана Србског Видовдана па све до наших дана и овог предстојећег судбинског нам Видовдана у Србији има Срба верних Србском СветоСавском и СветоЛазарском Завету. Има и оних других Адамских и земаљских који за пролазно земаљско продадоше своје Небеско па би да продају и наше. Хоћемо ли им то дозволити и не дао Бог одбацити СветоСавски и СветоЛазарски Завет не зависи од њих него  од свих нас Срба који у Бога верујемо и Завете  заветоване Богу држимо.

ЉУДСКА И БОЖАНСКА СЛОБОДА

Приметио сам једну чудну склоност многих површних Хришћана да велики значај придају својој слободној људској вољи, тачније речено наопакој самовољи. Из редова ових регрутују се дефетисти који оглашавају некакав земаљски пораз Хришћанства, као да је све то већ решено и обављено слободном људском вољом, заборављајући притом да се Бог ради давања слободе људској вољи никако није одрекао своје слободне Божанске воље. Живи смо сведоци да се у пословима овог света много више питају светски пролазни и смртни људи и њихове пролазне институције него бесмртни и вечно Живи Бог. Својом разулареном и бесном слободом грешног тела људи мисле да укину Божију слободу. Која глупост мора да овлада смртним човеком да се усуди да овакву глупост сања и да га она жедног преко воде проведе кроз сан живота до ништавила небића из ког је створен у биће. Небивали сањари сањају небивале снове а Бог их драги гледа и призива изгубљеној памети.

ФАНТАЗМАГОРИЧНИ НЕСВЕТ

ФАНТАЗМАГОРИЧНИ НЕСВЕТ

Кад човек отпадне од моралне норме и почне да живи формом коју му формира неморални дух времена врло лако и неприметно изгуби све људске обзире. Неморал и безобзирност неке су од мана овог времена а корен свих мана је неверовање у казну и награду за зло и добро дело. Невера врши кастрацију реалности у корист неке виртуелне реалности коју покрећу болесни људски фантазми. Овим разлетелим хаосом људских фантазмагоричних светића веома вешто управља онај стари и лукави отац лажи и прогонитељ истине. Овим несветом он управља непрекидним смишљањем новотарија за којима узапћеници у фантазмима непрестано жуде. Свет фантазама је свет досаде због чега је неопходна честа замена старих грешних маштарија новим. Активно произвођење овог непрекидног колоплета маште претворило је свет у једну велику лудницу на отвореном а безобзирне и зле маштаре у неизлечиве пацијенте. Овима лудачке кошуље шију најпознатији светски модни креатори којима се они униформишу простим угледом на већину. На жалост свих будних и свесних ови маштари нису негде изван, ни унутра где никоме не могу наудити. Они су ту међу нама и над нама, бројни и моћни у својим фантазмима, и то у тој мери да без проблема превиђају будне.

СКОЦКАЈМО КРАГУЈЕВАЦ

''Скоцкајмо Крагујевац'' назив је ругајуће, шибицарске кампање која се ових дана спроводи у Крагујевцу од врата до врата. Амбициозне индивидуе себичлуком гоњене и полакомљене на оно што им не припада, одлучише да се очешу о себични део колача у већ прокоцканој Србији. Такви ових дана по капијама својих комшија каче своје предизборне листиће у којима обећавају оним истим духом лажи којим нас пре њих лагаше и њихови партијски богови. Ова несвесна створења вођена ћифтинским рачуном, немају довољно разума да разазнају своју срамну улогу властодржачких саучесника у актуелном рушењу Устава и Државе Србије. Сачувајмо Крагујевац од коцкара и не дозволимо им да под велом лажне бриге за своје месне заједнице прокоцкају оно што од њега још увек остаде.

ВЛАСТ

У свакој неоствареној људској гњиди чучи потиснут неки црни владарски порив. Нарочиту жеђ за владавином над другима осећају они који немају власти над собом. Власт је постала сигурно место за омогућавање иживљавања свих мрачних људских склоности и безболно остварење свих недостатака карактера и морала. Власт даје необориви алиби пред сваком врстом одговорности сваковрсним грехом запоседнутом човеку. Зато сви хрле власти, како оној највишој, тако и најнижој по саветима месних заједница.

ИСТОРИЈСКИ ПУТ СИЛАСКА

ИСТОРИЈСКИ ПУТ СИЛАСКА

Они су њихов избор а не наш. Ми им својом глупошћу само дајемо алиби. Одричемо се свог слободног гласа у њихово име. Они су кључари тамнице, капои логора а ми утамничени логораши. Они су овдашњи обртници њихових пара, ми упрегнути коњи који окрећу долап. ФИЈАТ је само једно од данашњих имена оног старог долапа из песме Милана Ракића. Ањели је члан Римског клуба и Билдерберг групе. Њихове банке управљају нашим животима од Берлинског конгреса 1878. године. Дан државности Црне горе дан је поклоњења пред њиховом каматом. На Берлинском конгресу одржаном од 13. јуна до 13. јула 1878. године чланом 35. Берлинског уговора дали смо им сва она права која они нама данас ускраћују. Овај члан Берлинског уговора стављен је на преговарачки сто пред европејца и министра иностраних послова Јована Ристића 28. јуна, какве случајности. У име свих Срба и ондашњих и нас садашњих овај се европејац одрекао Христа и поклонио се ономе који се две хиљаде година против њега бори златом и сребрњацима. Силаском са турског коца неприметно смо уведени под банкарски долап. Слобода штампе беше укинута два месеца док се прашина не слегне. Ови данашњи не раде ништа ново у односу на ондашње. Издаја рода се увек добро плаћало и плаћа, рушење државе има своју цену. Устави се и пишу да би се рушили и изнова писали на жалосном историјском путу силаска с коња на магарца.

ФРАКОВИ И ЦИЛИНДРИ

Удаљујемо се од себе, постајемо други, дојучерашње истине више не важе. Ново време, нови свет у логору старом на Балкану. Уместо зидова и бодљикавих жица живо људско месо, задихано, зајапурено у трци без циља. Стаклено звоно над нашим главама прекраћује доток ваздуха. Зидови, жице, стакло све од живог меса, чак и Крстови за наша тела и трње за наше круне. Ако се Духом не винемо у висине враћамо себе земљи у тишини и самоћи у уском кругу најближих. Губитници и добитници, подижемо своје колибе и дворце на супротним странама провалије. Некад, једна кост и једно тело, исти квасац и тесто од једног жита и брашна. Некад, док још нису попадали пастири и нису нас покрали крадљивци, кад су жито сабирали жетеоци и млели млинари бели у брашно бело за хлеб бели. Поцрне нам хлеб што мирисаше к'о душа, од кад нам зрно мељу туђини први грађани света. Грађанштина горда својим цилиндром и фраком европејским два века потписује капитулацију за капитулацијом. Све што опанак и шајкача крвљу изборе то фракови и цилиндри усисају у своје сујетне почасти, покретно сало и гомилетине непокретности.

ДОБРО РАДИ

Добро ради, добру се надај, али и зло добро трпи. Данашње добро данас ће ти од људи донети зло, ако имаш добре воље да га истрпиш дочекаћеш и сутрашње добро. Добро дело, доста често, изазива зле реакције и то нарочито код оних којима си добро учинио. Учињено добро човеку добра разума биће благоразумно схваћено и срдачно прихваћено. Код неразумног оно потенцира неразумевање и сумњу. Човек који није очистио своју веру од сумње колебљив је и без формираног личног става. Поводи се за сугестијама других и лак је за манипулацију. Само формирани човек заслужује право да се тим именом именује, али неформирани, човек у заметку приграбљује право да се и он тим именом назове. Између човека неразвијеног разумног потенцијала и животиње постоје извесне разлике, али на жалост ове разлике иду у прилог животињској а не људској врсти. Животиња се бар никад лажно не представља човеком. Неразуман и неформиран човек представља идеални објекат у рукама световне власти. Уз његову помоћ ђаво се оваплотио у закону и зато њему закон даје сва она најосновнија права која ускраћује зрелом формираном човеку. Личност постаје непријатељ друштва док се безличност и недовршеност издиже на највише ступњеве друштвене хијерархије. Дух лажи главни је гарант људске тупости и недовршености, зато су глупост и поквареност сестре близанкиње. Син Човечији нема где да ослони главу по речима БогоЧовека Христа Исуса. Некад је све Свето и Честито било, знало се коси а ко воду носи, а данас, мутне водоноше косе царске њиве или их продају као своје.

ТРУЛА КОАЛИЦИЈА

Постадосмо свет, а у свету идиличних снова идеално функционише једна непринципијелна, трула коалиција. Свим светским пословима и свим светским разонодама управља коалиција ограничене памети и безграничне глупости. Безгранични Бог све ово допушта не желећи да квари слободну људску вољу. Допуштаће све док дара не преврши меру, односно док људски суд не буде сасвим испражњен од суштинског садржаја. Кад се ово буде десило, а сви знаци указују да је ово дешавање пред вратима, Бог ће ову трулу коалицију и све њене полусвесне и несвесне актере пропустити кроз огањ прочишћења. Светлост дође на свет али људи више заволеше таму од светлости.
Оно што би у Србији светих Немањића, недељом и празником седело испред цркве и просило, у Србији данас води главну реч. Оно што би у Србији Вожда Карађорђа горело на ломачи, у Србији данас пали и жари. На жалост малобројних синова Светлости, Света Србија Немањића била је Србија Светлости а ово данас, што се Србија зове а Србија није, само је делић широког мозаика адске таме овог интернационализованог и у каљузи греха уваљаног света.

МОЋ И СТВОР

Моћ, и како је се дочепати, вечита преокупација посветовњаченог људског створа од земље сазданог и земљи преданог. 
Стечена моћ омогућава закривање лица маском добротворства. Главно је стићи до моћи свим начинима и свим путевима. 
Моћ обезбеђује виђенија места на друштвеној позорници и отвара нове могућности земаљских уживања, оних чуваних за доказане моћнике и зато је треба грабити. 
У сва времена економска моћ је лако и често прелазила у политичку, готово исто као и политичка у економску.
У корену сваке моћи крије се умна недовршеност и духовна незрелост, са овог корена џикља себични и полакомљени грабљивац жељан самоуздизања и празног величања.
У том себичном и полакомљеном грабљивцу крије се ископлексирано ниско створење неуспело да се издигне на виши духовни ниво људског битисања, на оно макар и мало брдо са којег се даље и више види.
Моћ је мора оних свим својим габаритом укалупљених у сав тај нормалан свет а који и поред тога претендују на изузеће па и без личне изузетности.
Жеља за моћ је оно Јеванђелско зло дрво које засађено у долини седам смртних грехова даје своје зле плодове.
Да се којим случајем ово несрећно створење које жуди за моћи издигло на висине бића не би јурило пролазну моћ и лажну светску славу за прослављање грешног створа којим је заробљено и коме служи свим својим грешним мегаломанским амбицијама.
Сазнало би да је биће слава по себи и од Бога и не би свим наопаким средствима од смртних тражило потврду никад досегнуте славе.
Моћ је ноћна мора робова лажи и греха као што је слобода дар Божији оним ретким ослобођеницима Духа Истине.
Звуковном денунцијацијом празног у празнини одзвањају светски моћници и њихови следбеници.

ПРВИ И ДРУГИ ПРОГРАМ

И у животу, као и на државној телевизији, постоје два програма, први и други.
Први програм људског живота одвија се по Божијем промислитељском плану. Други се одвија по програму оног побуњеника против Бога за век и векова збаченог са Неба. 
Први програм се одвија на каналу Живота и Истине у Правди Божијој, Милости и Љубави, други на каналу лажи и неправде, мрзости и злобе. 
На Првом програму зна се циљ и дозвољена средства која доводе човека до жељеног циља.
Врлински живот у Правди и Истини води сваког човека до испуњења Божијег програма и достизање циља људског живота на земљи.
У нека смутна времена, први Божији програм може да буде одбачен од народне већине која уме да заблуди и похрли за сладуњавим замкама које јој режисер, сценариста и популарни глумци другог програма широке руке нуде.
Божији суд који свакодневно заседа донесе тад пресуду над народом који је одбацио Његов програм и укључио се на други.
Тад настају муке и невоље, благослов живота се претвара у проклетство. Рад се претвара у кулук, зној не храни оне који га проливају него оне који га са туђих чела цеде.
Умноже се крвопије, трутови и пијавице а човек посрће под теретом другог програма.
Кад се народно страдање умножи и кад сав народ почне да посрће Бог се сажали и стане да позива своја изабрана оруђа у одбрану свог намученог народа.
Из народа умореног тешким мукама и успаваног анестезирајућим сном, Бог позива оне многогрешне и од греха лакосане и буди их да буду Његово изабрано оруђе за буђење тврдо уснуле браће.
Божијим благодатним силама људи се мењају, последњи постају пробуђени први, први се последњи буде, да једнакост кривице ничим не буде поремећена.
Свако добија пролазну казну према мери дуга својих злих дела коју Крстоносним служењем Богу раздужује и прелази са оног другог промашеног програма на онај први и једини прави.



Кад се у срцима светских првака зацари онај који не бира средства, они постају бескрупулозни тирани. Тирани тада, приграбе власт као да она постоји због њих самих. Окруже се личном гардом и кастама привилегованих робова присталих на трговину својом слободом. Живот почиње да заостаје за реалношћу, а временом се сведе на тапкање у месту страшном где бучи пустош. Живот непомаком стоји на овом месту опустошене светиње а сви се међуљудски односи комерцијализују и банализују. Сви се гуше у лажи а ретко ко се усуди да се истинтим сведочанством нађе на путу тиранинове сенке. Мали је број оних који се на том страшном месту усуде да гласно говоре истину. Ти позивари на повратак Животу и Истини никад нису они прваци у којима се зацари онај непробирљиви и бескрупулозни, нису ни они из привилегованих касти који у заједници са тиранином пустош баналности створише. Не, позивари су увек оно одбачено камење које не пристаде на комромисни мир с тиранима због чега их ови одбацише. Камен који одбацише зидари неприметно постаје камен од угла а тиранији се урушавају темељи.

Дух је оно у нама што нас одређује. Ни знања, ни титуле, ни имања, дух и само дух. Дух је то дрво које даје добре или лоше плодове. Засадимо ли добро Хришћанско и покајничко дрво оно ће у своје време постати плодоносно. Ово дрво нарочито се добро развија тамо где је земља тела грехом добро нађубрена, да се нико не би похвалио и да би сва слава припала Богу. ''Где се грех преко сваке мере умножи ту се и благодат преобилно изли''. Што више опроштених греха то Богољубац већи и спремнији да за своје Богољубље изгуби себе. Грешник данас не мора бити грешник и сутра зато смо и позвани на међусобно праштање. Ово није позив на грех да бисмо умножавали благодат за будућност, не ово је подсећање на истнитост обећане наде и позив на покајање свима који се не покајаше јер се приближило Царство Небеско.

Временско просторна димензија није крајња људска одредница, увек постоји шта после. Шта после, кад временски пешчаник људског живота исцури и напустимо границе овог простора. Мало је таквих који се баве овим питањима. Много је више оних који се питају како зарадити данас и како потрошити данас. За њих је зарађивање пара и трошење времена једина брига која не оставља простора питању, шта после. А то после, које многи под тепих гурају, из дана у дан све им је ближе све док и оно једног дана не постане данас.


У окружењу причала и слушача, варајућих и варајућих се напредњака на горе, пролази он невиђен, нечувен, нетремице загледан у савршени закон слободе. Векови га радосно носе у бесконачност одмотаним током, птице га објављују биљкама. Слобода мајка храбрости нежно га милује заштитничком руком. Неће га време, ни временом створени да времену робују. Неће га напредњачке варалице и преварени. Рођени су његова браћа и они га хоће, рођени од Духа а не од жеље крви. Док време господари својим робљем, док мртвац кука над својим гробљем, он се развезује земаљских свеза. У осами друштвен, у друштву усамљен, тражи ненађено и проналази нетражено. Ту је поред нас и када смо сами, и када га нема он је опет ту. И на небу и на земљи и под земљом. Све је пред њимом откривено, све што узалуд скривасмо. Не скривајмо пред њим поглед, погледајмо га у очи макар нам се свака длака на глави накострешила.

ЗАГЛЕДАН У СЕБЕ

Родио се за муку, за опстајавање и истрајавање на оном страшном месту где се живот и смрт непрестано укрштају и преплићу. 
Све што га је хтело неким чудним дејством није му се дало и све што је пожелео, истим чудним дејством, измакнуто би му било. 
Сласт му се свака у горчини губила, тонуо животом ко по води, давио се и испливавао из дана у дан. 
Лаконоге године вешто су му бежале, месеци га душмански саплитали, све док од умора није пао.
Уморен стигнутим и нестигнутим, жељеним и нежељеним, одмора жељан, склупчао се у прашини.
Ту у прашини, под небом сам, по први пут у свом животу загледао се у небо начичкано сјајним звездама.
Упијао се очима у небо све док га није обузела нека чудна вртоглавица.
Први пут у животу доживео је потпуно разабирање своје ништавности до њених крајњих дубина.
Да чудо буде веће ово га је сазнање уразумљивало и ослобађало а није га поражавало.
Осокољен по први пут удахнутом слободом скочио је на ноге одморан и чио.
Није ни слутио да је ово био тренутак његовог судбинског преокрета.
Није слутио али није ни сумњао да је удахнутом слободом осетио, дотад непознату и ничим упоредиву сласт живота.
Његове трке за одбеглим годинама постале су на једном смешне и сасвим обезвређене. Дојучерашње жеље и хтења остале су покопане у прашини док је он удисао дах слободе.
Овај га је дах водио да понире у себе све до оних крајњих дубина оне понорнице у којима беше разазнао своје ништавило.
Уместо некадашњег трчања за светом свакодневно је силазио у себе ослобођен духом слободе.
Из дана у дан у њему је овај дух растао а жеље за светом се смањивале. Дух слободе га је научио многим знањима непознатим свету. И поред тога намера му није била да постане светски зналац. Више је волео да остане онај који духом слободе проучава и изучава себе.
Спознао је себе и свој живот у животу света као хитац испаљен туђом руком који се, хтео он или не, мора зауставити у циљаној мети. Спознао је да су све наше радости и среће записане у путањи тог зрна животног хица.
Мучен овим сазнањем учио је даље све док није спознао да се овог јарма судбинске предодређености може ослободити једино несебичним крстоносним служењем другима.
Спознао је да се судбински запис обеснажује Часним Крстом и да Крстоносни живот ослобађа окова судбине.
Решио је, да благодатним силама Божијим раскине судбинске окове проклетства и да бар оним преосталим делом живота заживи благослов уместо клетве.
Дух слободе је растао обузимао му дух и надрастао га, и носио, из вере у веру из дана у дан, учио га ненаученом, откривао сакривено, све док му није открио највећу тајну људског живота, тајну разликовања духова.
Ова тајна доступна само онима који успеше да силама Божијим преобразе себе и своју судбину отвори му се као пролећни цвет поред кога многи прођу не приметивши његову лепоту. Остао је рекло би се сам, загледан у себе, повремено бацивши поглед на духове који су га окруживали.

СРЕЋНО КРШТЕЊЕ АНЂЕЛИЈИ

Пре три године, мој друг и брат по вери Радослав Шеки Арсенијевић пролазио кроз један део крагујевачке пијаце који је у функцији бувљака. Видео на земљи икону, зажалио што се икона овако скрнави и купио је за неке мале паре. Икона је била Цар Константин и Царица Јелена. Прошле године на дан Светог Цара Константина и Царице Јелене Шеки је добио унуку Анђелију. Данас је на овај Свети празник Анђелија крштена. Одлучих се да напишем ово мало сведочанство о једном правоверном Србину и да данас крштеној малој Анђелији пожелим срећно крштење и изобиље Хрижћанске радости. Уједно поздрављам мога друга и брата по вери Шекија Арсенијевића и његову породицу.

НЕБОЗЕМНО САБОРОВАЊЕ

Јуче, 2. јуна удостојих се присуства једном сасвим несвакидашњем догађају. У месту Лозница код Чачка, у храму Светог Николаја Мирликијског, у организацији Епархије Рашко-Призренске у егзилу, одржан је Молитвени Сабор Србске Православне Цркве, отачком предању верног Народа србског.
Овај, Духом Светим вођени, Небо-земни догађај, представља најновију светлу тачку у страдалној судбинској тами наше окупиране и распете Србије.
Преосвећени Владика Артемије Свети човек, клица Божија и стуб Православног СветоСавског Хришћанства, светилник Божији овог  смутног времена кад тама господари, јесте камен који одбацише глобалистички зидари светског екуменистичког логора, јесте истинити Пастир Добри који свој живот полаже за своје овце. Њега, по ко зна који пут, потврди Бог који својим Духом сабра Србе и Србкиње од Бога рођене да Христовим путем Истине и Правде крену за својим Пастиром. Догађај достојан сваке пажње, догађај у ком се Небесни радоваху са земним и земни ликоваху са Небесним.

У свези савршенства нераскидиво сабрани Добри Пастир који свој живот несебично полаже за своје љубљене и Богом предане овце и његово верно стадо које добровољно полаже своје душе и тела под жезло Правде љубљеног Пастира.
Ова свеза љубави јесте то Небо које се  јуче у Лозници радошћу Небеском огласило на земљи кроз овај нераскидиви загрљај љубави.
Дакле, нит је стадо без Пастира нит Пастир без стада, како неки србомрзитељи свим силама желе и чине да буде.  Свака залутала овца окупа се радошћу нађена и дозвана од Пастира и то истинитог, Јеванђелског Пастира који изгубљене тражи и налази и болесне лечи.
Клица Хришћанске Слободе србског Крстоносног народа сабра јуче, многе, непоклекле Србе са свих страна Србије на Молитвено Саборску прославу Светог Цара Константина преко кога нам Свевишњи Бог и дарова Слободу савести и вероисповести.
Крстом Христовим ослобођени за слободу, у једно се сабрасмо и да кажемо не издајницима слободе и свога Бога и СветоСавског рода.
После Свете Литургије, која је исијавала Васкршњим благодатним силама, и узносила анђеоским гласовима, одржана је Духовна Академија посвећена делу Равноапостолног Цара Константина и Царице Јелене. Уз владику и монаштво, сабраном народу су се обратили и други, угледни учесници из отаџбине и расејања.
Говори учесника Духовне Академије односили су се на Равноапостолно ослободитељско дело Цара Константина са освртом на данашњу принуду која се безалтернативном силом намеће пред слободу вере и савести покореног србског рода. Са Сабора је административном врху С.П.Ц. упућена Саборска Посланица са јасним захтевима по питањима новачења вере и отимања Косова.
По ко зна који пут у људској историји потврдише се истините речи Господа Христа; ''Блажени прогнани ради праведности јер је њихово Царство Небеско''. Јуче, у Лозници Царство Небеско надземаљском радошћу објави себе и показа свим гонитељима правде да им је узалудно ''против бодила праћати се''.

На Сабору, по неким проценама, узе учешће две, до две и по хиљаде душа, у сваком случају више од хиљаде, што је сасвим довољно да се Небом осоли ова злим временом обљутавела земља Србинова.
Јер кад би све у ручку била со, ко би могао појести тај ручак, и кад би све у хлебу био квасац, ни од хлеба земаљског ништа не би било.
Углавном, било нас је из свих крајева Распете Србије од Косова до Јадовна, од обезглављене Шумадије до распамећене Војводине, од заблуделог и осиромашеног села, до разблудне србске престонице... Састасмо се у име Божије Небом се просветлисмо и осолисмо да бисмо и ми сами могли да осветљавамо и осољавамо згуснуту таму у својим помраченим срединама. Духовно састављени растасмо се за време, да се што скорије, поново састанемо у још већем броју и на још већу радост у Сабрање Љубави и Правде Бога Живога. Слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима добра воља.