ПРВИ И ДРУГИ ПРОГРАМ

И у животу, као и на државној телевизији, постоје два програма, први и други.
Први програм људског живота одвија се по Божијем промислитељском плану. Други се одвија по програму оног побуњеника против Бога за век и векова збаченог са Неба. 
Први програм се одвија на каналу Живота и Истине у Правди Божијој, Милости и Љубави, други на каналу лажи и неправде, мрзости и злобе. 
На Првом програму зна се циљ и дозвољена средства која доводе човека до жељеног циља.
Врлински живот у Правди и Истини води сваког човека до испуњења Божијег програма и достизање циља људског живота на земљи.
У нека смутна времена, први Божији програм може да буде одбачен од народне већине која уме да заблуди и похрли за сладуњавим замкама које јој режисер, сценариста и популарни глумци другог програма широке руке нуде.
Божији суд који свакодневно заседа донесе тад пресуду над народом који је одбацио Његов програм и укључио се на други.
Тад настају муке и невоље, благослов живота се претвара у проклетство. Рад се претвара у кулук, зној не храни оне који га проливају него оне који га са туђих чела цеде.
Умноже се крвопије, трутови и пијавице а човек посрће под теретом другог програма.
Кад се народно страдање умножи и кад сав народ почне да посрће Бог се сажали и стане да позива своја изабрана оруђа у одбрану свог намученог народа.
Из народа умореног тешким мукама и успаваног анестезирајућим сном, Бог позива оне многогрешне и од греха лакосане и буди их да буду Његово изабрано оруђе за буђење тврдо уснуле браће.
Божијим благодатним силама људи се мењају, последњи постају пробуђени први, први се последњи буде, да једнакост кривице ничим не буде поремећена.
Свако добија пролазну казну према мери дуга својих злих дела коју Крстоносним служењем Богу раздужује и прелази са оног другог промашеног програма на онај први и једини прави.



Кад се у срцима светских првака зацари онај који не бира средства, они постају бескрупулозни тирани. Тирани тада, приграбе власт као да она постоји због њих самих. Окруже се личном гардом и кастама привилегованих робова присталих на трговину својом слободом. Живот почиње да заостаје за реалношћу, а временом се сведе на тапкање у месту страшном где бучи пустош. Живот непомаком стоји на овом месту опустошене светиње а сви се међуљудски односи комерцијализују и банализују. Сви се гуше у лажи а ретко ко се усуди да се истинтим сведочанством нађе на путу тиранинове сенке. Мали је број оних који се на том страшном месту усуде да гласно говоре истину. Ти позивари на повратак Животу и Истини никад нису они прваци у којима се зацари онај непробирљиви и бескрупулозни, нису ни они из привилегованих касти који у заједници са тиранином пустош баналности створише. Не, позивари су увек оно одбачено камење које не пристаде на комромисни мир с тиранима због чега их ови одбацише. Камен који одбацише зидари неприметно постаје камен од угла а тиранији се урушавају темељи.

Дух је оно у нама што нас одређује. Ни знања, ни титуле, ни имања, дух и само дух. Дух је то дрво које даје добре или лоше плодове. Засадимо ли добро Хришћанско и покајничко дрво оно ће у своје време постати плодоносно. Ово дрво нарочито се добро развија тамо где је земља тела грехом добро нађубрена, да се нико не би похвалио и да би сва слава припала Богу. ''Где се грех преко сваке мере умножи ту се и благодат преобилно изли''. Што више опроштених греха то Богољубац већи и спремнији да за своје Богољубље изгуби себе. Грешник данас не мора бити грешник и сутра зато смо и позвани на међусобно праштање. Ово није позив на грех да бисмо умножавали благодат за будућност, не ово је подсећање на истнитост обећане наде и позив на покајање свима који се не покајаше јер се приближило Царство Небеско.

Временско просторна димензија није крајња људска одредница, увек постоји шта после. Шта после, кад временски пешчаник људског живота исцури и напустимо границе овог простора. Мало је таквих који се баве овим питањима. Много је више оних који се питају како зарадити данас и како потрошити данас. За њих је зарађивање пара и трошење времена једина брига која не оставља простора питању, шта после. А то после, које многи под тепих гурају, из дана у дан све им је ближе све док и оно једног дана не постане данас.


У окружењу причала и слушача, варајућих и варајућих се напредњака на горе, пролази он невиђен, нечувен, нетремице загледан у савршени закон слободе. Векови га радосно носе у бесконачност одмотаним током, птице га објављују биљкама. Слобода мајка храбрости нежно га милује заштитничком руком. Неће га време, ни временом створени да времену робују. Неће га напредњачке варалице и преварени. Рођени су његова браћа и они га хоће, рођени од Духа а не од жеље крви. Док време господари својим робљем, док мртвац кука над својим гробљем, он се развезује земаљских свеза. У осами друштвен, у друштву усамљен, тражи ненађено и проналази нетражено. Ту је поред нас и када смо сами, и када га нема он је опет ту. И на небу и на земљи и под земљом. Све је пред њимом откривено, све што узалуд скривасмо. Не скривајмо пред њим поглед, погледајмо га у очи макар нам се свака длака на глави накострешила.