Марковић Рајица

ЧЕК, ЧЕК, ДОЗВОЛИ

Не, није ми намера да се допаднем и удварам

Познао сам нешто жена за време лудости своје

Откривањем скривеног срце и ум сад смарам

Од спокоја далек расут у неспокоје.

Али пази, још их има што ми старо пробуде зло

И онда оно немирно игра и тражи да се рече

Под табанима врелим засврби немирно тло

Ко те пита што сунце на запад леже а слази вече.

Чек, чек, дозволи, свему има време кад јесте и није штета

Прошао сам телом од зла до горег и још и даље

Ма проклет сам знам да ме зло мучи и решета

И да ми непријатељ слаткише с горчином шаље.

Ко сви моји

Педесет година хватам за нож
Да не прођем ко сви моји
Стигне ме по неки маљ
Онако тек да ме пробуди
Зато кад ми се спава, ја бдим
Одремам опрезно на једно око
Видим добро и кад не гледам
Уши ми ко радари лове звуке
Једне ноћи умало не умрех
У један дан трипут се разочарах
Кад кажем не ваља, не верује нико
Док они поверују мени добро
Ил сам ранио ил каснио
Углавном никад не стиго на време
Кад ми се плакало смех био у моди
Чуварно живећи живот сам потрошио
Нит видео, нит прошао, гладне ми очи
Ко курјаци завијају за женским месом
Пун болова кроз свет се испровлачих
Све више личим на покојног оца
Образи ми жути на земљу миришу.

Моба

Моба у српском шљивару
Сјатио се васцели свет
Да помогне господину Вуку
Да омлати дрво живота
Једни се до самог врха веру
Уз стубе од издаје и млате
Други поскакују са земље
Ниже да омлате гране
Ко шљиве падају главе српске
Млатачи дуги саблажњавајући
Истину бију по прстима
Попушта петељка људска
Пун шљивар глава
Тридесет хиљада глава
Колико казана ракије
У паклу се испече
Колико демона
У пијанству посрће.

Зуби из његовог меса

Мој народ једу зуби из његовог меса никли
Покварени мали црни на велико парче свикли
Мој народ једу гузице из фотеља
Гомиле згрчене страсти и незрелих жеља
Мој народ једу властита лажљива уста
Заборав на чело навучен и поноћ густа
Мој народ једе змија под дрветом познања
Почасти нечасном, ленте и одликовања
Мој народ једе глупост са свих страна
Без права на починак и једног јединог дана
Мој народ једу касапи у овчијој кожи
Рибари зли пастири одметници Божији
Мој народ кроз живот хода вером а не знањем
Зар чудо је пто га јуде с леђа сустижу клањем
И што му од вере праве личне трговине на мало
И само Богу швала што нас је још остало.

У рату и миру

Вуци стадо черече уснулом пастиру
Србија се убија у рату и миру.
Жртва жива свагдашња на сатанском пиру
На зубалу једнако и вуку и жбиру.
Сеча главу сустиже у рату и миру
Србин српски прилеже брату под секиру.
Пробадана иглама што у дах продиру
Нерођена дечица у мајци умиру.
Белокужне немани фетусе прождиру
С муком Србин рађа се у рату и миру.
Живе мете покретне гнусном егзирциру
Смрт пресреће неспремне у рату и миру.

Не дај Боже

Не дај Боже Ти вечни и први
Да се сложе око наше крви
Ум им такни, почетку свих ствари
Да се гложе у бесу и јари
Ћуди змијској изукрштај зубе
Да се никад више не пољубе
Властодршке умножи им жеље
Да их злоба воденицом меље
Окрени их сваког према себи
Да се никад умирили не би
Наври страшћу људске охолице
Лакомости притегни им жице
Засврби им длане преко мере
Један другом да рикну ко звере
Разум смути злој содомској лози
Да посрћу у слепој наркози
Озлоби их Боже Ти једини
Нек им кости лете по прашини
Мач њин њином срцу Ти окрени
Нек падају црни озверени
Лакомац нек јури среброљупца
Обоје нек стигну душегупца
Правомрзном по правди измери
Нек се требе зле адове звери
Међу собом нек се гоне страшни
Завидљиви горди раскалашни
Неправедни безбожног нек вреба
Док се сатру одметници неба.
Да ми нишчи са дна устанемо
Да мал душом живом оданемо

Србин у Србији

Хвала Богу кад још има
Међу овим нељудима
Живога човека
Ни убијен ни расељен
Ни покрштен
На капији новог века
Стоји Србин у Србији
Ни насмејан ни намрштен
Семе живо Светог Саве
Од убице усправнији
Живог срца светле главе.

Хвала Богу од искона
Кад кроз вреву Вавилона
Србин дише и мирише
Макар и на прсте бројан
Испод шљиве сам спокојан
По прашини прстом пише
Док га сложно каменују
Ударају по њем пљују
Сви исправни по њем кривом
Два камена док га мељу
Две секире док га дељу
Он шапуће Богу живом.

Из сна страшног зре се јава
Трза га из заборава
Већ виђено по сто пута
Не дај Боже да убију
Србље снено и Србију
Шапће лица забринута.
Не дај Боже сад јауче
Мучитељи да нас муче
Више него што смо дужни
Сажали се драги Боже
Са небеса руку пружи
Не гади се што смо кужни
Смилуј се на кости коже
Дуг и недуг све раздужи
Свемилосни прости Боже.

Алтернатива сна

У пауковој мрежи масовне културе
Ко мушица умире народ
Млатипаре сиђу с власти
Тек жени да замрсе косе
Транзиција, прохибиција памети
Вавилонске распеване фрулице
Звижде кроз труле пршљенове
Кријумчарим мисли небеснице
Док се око мене
У тоталној анестезији
Обавља ампутација
Негангреозних удова колективног тела
Руља служи буљи у плишаној фотељи
Подједнако као и својој
Дебљају се људи од јуче
Око контејнера гомила све већа
И потрошени знају да троше
Сан једина алтернатива буднима
Сањам и стварам контуре бољег света.

Седам офанзива

Офанзива седам на крст јуришаше
Кад срушише нас поставише наше
Хаубица грува свлачи и изува
Остасмо без леба пожелевши крува
Друштвени редари деца шумских страсти
И под земљу сишли опет су на власти
Отац с дугом поче да син презадужи
У дужничко ропство унук нас испружи
Од себе све даљи у кући туђини
Зупчаник смо рђав у светској машини.

Тврдујем и висим

Да нам мање звече

Оборимо закон и устав у блато
Покупимо робље на просуто злато
Порушимо међе и цркву на брду
На трон мудријашки поставимо луду.

Из себе далеко изјуримо трком
Језиком речено обришимо руком
Везујмо у бодље немирну слободу
Избушимо рупе на пропетом броду.

У чекрке руке а душе на куке
Од јутра до мрака гушимо јауке
Простиримо поноћ исцурелим видом
И дах оградимо непробојним зидом.

Док вртешка врти литанију смрти
Поцрнели прст по тиквини мути
У веселу песму уденимо бриге
Да нам мање звече ђавоље вериге.

Па ти гране орају

Бога моли а Бога распиње
Жељи служи спасењу се нада
Под јорганом узгаја звериње
Гада мази товаром помада.

Осам сати Христови џелати
У морање узаптили руке
Браћа ретким множини небрати
Цвркут гласом лаж дену у звуке.

Испод жига несавест се кези
Срце леди насмехнута поза
Врагуј враже ђаволе не лези
Чак до неба џикља Содом лоза.

Гоморају зато што морају
Мртвим ходом кроз мртвају тијо
Па ти гране чепају орају
Па ти срце чупају Србијо.

Ако си бољи

Тешко теби ако си бољи

Сам се обеси, упуцај, закољи.

Ако си лепши, згоднији, јачи

Стрељачку мету на груди окачи.

Ако искочиш из општих међа

Зачућеш пуцањ, ноћу и с леђа.

Ако се духом винеш високо

Попићеш метак у слепо око.

Зато се снизи, прођи без буке

Не дај да тобом прљају руке.

Избори

Изађи и заокружи свог убицу

Осујети могућу изборну крађу

Логори више немају жицу

Модерни џелати убијају глађу.

Изабери оног са лакшом руком

С већим калибром, оштријом камом

Оног са бољом препоруком

Оног у оку са гушћом тамом.

Изабери оног што масније лаже

Што више мртвих на души носи

Да мртва нам тела на могиле слаже

У небо кад кренемо голи и боси.

Крштење

Крштавам се у Христову смрт

Умирем собом у свету

Умирем светом у себи

Умирем собом у себи

Крштен у Христову смрт

Ван зидина градских изгнан

Презрен, од свих одбачен

Васкрсавам Христом у себи

Да живим собом у Христу

Изнад зидина градских

Изнад мржње света

У Христовој слави да кличем

Слободан Ава Оче.

Теби се може

Отац Син и Дух што ствара

Три су лица једног Цара

Три образа једне бити

Триблаженог ткања нити

Христе Царе, Христе Боже

Зови Србе да се сложе.

Душе Свети што исходиш

Оцем да се Сином родиш

Времену да битност даш

Помилуј нас, Оче наш

Христе Царе, Христе Боже

Зови Србе да се сложе.

Трисветлосна Тритоплино

Пошљи Оче Духа Сином

Сруши оне што нас руше

Оче, Сине, Свети Душе

Христе Царе, Христе Боже

Зови Србе да се сложе.

Дух и Син од Бога Оца

Прсти вечног Ствараоца

Вајају по земљи глину

Син у Оцу Дух у Сину

Свемогућство Теб се може

Чак и Срби да се сложе.

Устани

Устани убога а царског рода

Устани стој стиже слобода

Устани звездо топлог Балкана

Устани јављај освитак дана.

Устани снена Србијо мати

Па ће те Христос обасјати.

Устани чеда из сна пробуди

Устани од деце да расту људи

Устани Србина поносног нано

Устани хитро а полагано.

Устани снена Србијо мати

Па ће те Христос обасјати.

Устани сило Вељка хајдука

Устани срце војводе Вука

Устани кубуро Вождовог суда

Устани треси шуме и брда.

Устани снена Србијо мати

Па ће те Христос обасјати.

Устани главо Лазара кнеза

Устани млеко српских витеза

Устани деспотство и љубве слово

Устани царство Душаново.

Устани снена Србијо мати

Па ће те Христос обасјати.

Казуј се љубљена

Сабирам у душу честице свемира

Развезујем свезу која ми пут квари

Нестајем у шест жица на гитари

Тишина по мени прстима пребира.

Казуј се љубљена речена суштино

Страсти задње дрхтај отрпех до ништа

У ћут земљу загнах проговори вино

Владалачком Речи из сред светилишта.

Светосавска зубља

Николаје славо Србља

Светосавска ти си зубља

С Повлена кроз небо сину

У Небеску Отаџбину.

Чашу меда што си пио

Ти си жучом ожучио

Да ти дело реч потврди

Да ти конац дело суди.

Србски сине уочени

Падамо пред твоје сени

Ти нам с чела санак скиде

Даде очи које виде.

Неимару ти с висине

Дижеш србске развалине

Литургишеш уз јек звона

Пошљи дванест легина

Војске Свете изабране

Да Савиног Христа бране

Од Ирода и Пилата

Срамних Јуда и небрата.

Макар да се кажем

Не тражим да се питам ал` макар да се кажем

Можда и у мојој глави неко зрнце соли ћути

Од када Христа на прво место ставих, до последњег сиђох

Али зато страствен постадох читач

Књигу живота читам тамо где се пише

Поред мене свакога дана пролазе жива слова

Свачега има ту и јалових и плодних

Неретко изненадим пса, док своју бљувотину лиже

И у знак верности псеће весело репом маше

Или окупану свињу у блату док се ваља

И у сласт стомак чеше док труле јабуке жваће

Видим обљутавелу со по којој ципеле прашњаве газе

И таман да завапим, Боже а шта би са човеком

Кад човек један по рамену ме потапша

И рече где си Рајко.

Уклета истина

Истина увек уклета
Био песник ил четник
Тек смрт ти отвори врата
За то време велика имена
Носе ко на модној ревији
Људи мали и велике хуље
Пристале на прописане норме
Жваћу у сласт плодове времена
Пијуцкају заносна пића
Вуку за нос наивне
Штипкају за гузове лепшу половину света
Жеднима замене места ватре и воде
Мало их пеку мало их кале
А увек их добро исмеју
Готово као себе саме.

Јаворка глава без главе

Једној незаобилазној Јаворки

- службеници једне важне институције

Поред мене пролазе трагови човека

По њима трчкара пас

Еволуција се складно одвија

Реп му је све дужи, ланац све краћи

Глупост воли да се огласи

Макар и туђим гласом

Первертирани морал цеди комарца, камилу гута

Јаворка главо без главе

Срећем те на сваком ћошку главату и обезглављену

Црна рупо мојих надања

Верна псино мојих страдања

Кратко ти досеже ујед

Главато обезглављено чудо

Узалуд се надаш продужетку ланца

Тако црно озверена.

Зле институције

Зле институције у служби добра

Ха, ха, ха!

Сви воле истину ал' паре малко више

Компромис начне кичму даље се распада сама

Зле институције сачињене су од бескичмењака

Који тетошећи дебелој гузици причају о моралу

За активно учешће у злим институцијама

Човек се пре употребе разбије у парампарче

Затим се од тих крхотина сасвим други ствара

По лику и новчанику који му зле институције одреде

Процес Божијег стварања за стварање светско не важи

Свет своје играчке прави да их може растурити

Светска истина ограничена временом

Чека да јој исцури време па да ревидира став

Светско кајање заврши се заменом плачљиве маске

Рупу на савести попуни неко пиво, бенседин

Или чак лицемерна молитва уз обавезан поклон

Пирамида зла зида се у висину и дубину

Тако да јој је врх истовремено и средиште пакла

Зато народ и каже да је правда у бунару

Мишљења сам да зле институције не треба уважавати

Бити послушан Божијем закону највећи је императив човеку.

Тежак венац ал је воће слатко

Отежале гране полегле од рода

Плаве се ко небо да Рудником хода

Крај казана биће славних прошлих дела

Затрвених моба и давних посела.

Из првенца твога окасни слобода

Па речитост грми успаваног рода

Развеже се језик па слободно збори

Препечена прошлост венама жубори.

Мученице љуте мученике спаси

Да се жишка српска мучки не угаси

Радовањем љутим тужним нам помози

Док нас не заврте туђински вртлози.

Закрвавих сузним очима од мука

Гласније бих режо него чопор вука

Да разбудим племе моје небуђено

Часни Крст носити нама је суђено.

Негде иза брда

Године односе са згаженим лишћем и жеље и снове
Крв ми се лагано са сутоном мири у јесење вече
А још јуче згазих пољубац у трави под цвастима зове
Што ми још и данас срце ватром стигне сећањем запече.
Пожутела трава, месечина мутна низ стабла се слива
Мук шапуће ветар ишчупаној грани од самрти тише
На прстима прођем испод старих снова, сета се разлива
Успомени вапим заборавом плани, не мучи ме више.
Негде иза брда са салвама сунца смех ти одјекује
Звонак и тајанствен лако ме узноси духом што лепрша
Помами се снага под навалом крви страсти ми забрује
Затрепере жице из младости давне заталаса душа.
У облаку лица јата тајни скривам и комадић сунца
Прегажено срце у грудима шапће с прочитаном тајном
Раскрснице тесне раскрчујем варком утехом бегунца
Несуђену срећу неопрезан губим занет онокрајно.
Кораке ми патња растеже до неба слуђеном атому
Зар ми младост ломна откинула крила у прикрајку ћутим
Застајем у месту, скупљам задњу снагу да позајмим грому
Протрчало време не враћа се никад губитак свуд слутим.
Негде иза брда са салвама сунца смех ти одјекује
Звонак и тајанствен лако ме узноси духом што лепрша
Помами се снага под навалом крви страсти ми забрује
Затрепере жице из младости давне заталаса душа.
Чедност једне зоре под прозором њеним растргоше вуци
Јата црних птица кљуцају ми снове док са липом жутим
Самоћа ми друштво од кад слага живот и браћа хајдуци
Затворен у песму пред отетим сутра сећањима путим.
Тешку сетну маглу у дну душе скривам остарели јатак
Докони се чуде док самоћу љубим уздрхталом усном
Иза хладног зида зажелим се сунца дах слободе кратак
Живот ми се сав изненада збио у промашај згусно.
Негде иза брда под салвама сунца смех ти одјекује
Звонак и тајанствен лако ме узноси духом што лепрша
Помами се снага под навалом крви страсти ми забрује
Затрепере жице из младости давне заталаса душа.

Сном мртвијем спава

Заспао Танаско, Шумадија спава

На Опленцу спава одсечена глава

У пупољку спава успавана ранка

Српска се изува нога из опанка.

Устанички барјак у сећању спава

Над главом виори европска застава

Гологлаве звезде бацају шајкаче

Подмеће се Србин да га преиначе.

Под мерицом српска песма утихњава

Језика свезаног ћирилица спава

И питање спава дал смо или нисмо

Од кад нам Латини прописаше писмо.

Историја вредно живот прештампава

Камен се граничник извалио спава

Народни војници служе светском миру

Уместо на коњу јашу на кромпиру.

У Благовештењу глуво звоно спава

Из гробова светих проникнула трава

Све спава сем смрти ледне, увек будне

Што Србаља чете проређује грдне.

Топот коња дивљих припитомљен спава

На рамену спава нека туђа глава

Утуљене лампе савест тврдо спава

Вучји чопор стиже спаваћивог брава.

Божја воља спава у Вољавчи свето

Мир јој не омета Србиње распето

И молитва спава у срцу камену

Док Голготи ступа с крстом на рамену.

На спавању смрт уснулог узима

Света ватра спава у заперку дима

Мимо смрти ледне све мртвилом спава

Под шљивовим стаблом на хиљаде глава.

Песник

Не играј се речима и не нагли са стихом

Ако ниси раскрстио са собом

Песник није птичица која навијена цврчи

Песник је она лампа коју би сви да утуле

Ако ниси саздан од самоубилачких нагона

Не покушавај постати песник

Ако ниси преживео и надживео себе

Мани се ћорава посла, јер песма неће лажова

Ако зазиреш да кажеш да цар има козје уши

Да је лутка председника смешна

Да је демократија лаж

Немој да глумиш песника

Јер песник не гледа ко је ко

Ако не можеш да изговориш јавно

Да у овом Мефистовом луткарском театру

Који се зове свет, лутке успешних краду

Убијају, суде за мито

Не лажи самог себе називајући се песником.

Драма без краја

Вечности врутак попрска росу
Од земље ваја главу и косу
Глинени лутак земљом се просу
Кад Божји дашак струјну у носу
Поскочи лутак роди се син
Адам првенац једе га сплин
Да ми је једна жена за друштво
Тврдоћи мојој нежност мекуштво
Помисли Адам па заспа тврдо
Из сна га трже најлепше чудо
Жена пред њим лепа до бола
Адам је гледа сад нисам пола
Ал змија гадна по врту пуже
Плодове глади мирише руже
У жену гледа па мазно каза
Ово је дрво познања стаза
Једи са њега и храни мужа
Божанска знања то дрво пружа
Послуша змију женица хола
Загризе врисну па ја сам гола
И тако поче драма без краја
Између жене и између раја.

Марковић Рајица

субота, 15. јун 2013.

Нема коментара:

Постави коментар

DOWNLOAD

ДЕМОНТАЖА

Укупно приказа странице