ИДИОТИЗАЦИЈА ПРАВОВЕРНИХ И ПРАВОСЛАВНИХ

У ово наше време, до последње крајности озвереног човека, Хришћанство доживљава највеће запљувавање у досадашњој људској историји. Никад као сад Господ Исус Христос није био попљуван на глобалном нивоу. На делу је највећи, верујем, неуспешни покушај глобалне идиотизације последњих преосталих Хришћана, Правоверних и Православних. Ова идиотизација је... таквих размера да је у поређењу са њом идиотизација књижевног лика, рођеног пером Православног Пророка и Писца Достојевског, кнеза Мишкина готово безазлена. Кнез Мишкин је због свог кротког Духа и смерног срца од својих неразумних савременика проглашен идиотом, њиховим зверским делима доведен до слома, да би завршио жив сахрањен у стационару за умоболне. Запљувавања Истине и Правде Божије кротког Духа и Христовим јармом смиреног и усмереног срца било је увек и то је Православни геније Достојевски тачно сагледао и описао. Дон Кихотовска борба малог човека из малог стада Христовог са многобројном удруженом и у седам бесова упрегнутом руљом увек је било, али никад као сад није било моћних средства за навођење слепе руље против ових усамљених и малобројних пред којима им умртвљена савест на тренутак оживи. До нестварних магијских граница увећана могућност злоупотребе у свим областима живота људског друштва затвара нас у виртуелни свет покретних нестварних слика. Уз помоћ ових нечасних и нечастивих средстава у све покретачке полуге друштвеног механизма за навођење сирових људских страсти уздижу се носиоци зверског духа лажи. Овај себељубиви и свега другог мрзитељски и ниподаштавајући дух запосео је оне највише степенике друштвене пирамиде зидане зидарима новог зверског поретка. Сви плаћенички медијски викачи и прећуткивачи надувавају и извикују ове самољубиве и сујетним бесом обузете, док у исто време прећуткују несебична дела верних сведочанстава Христових верних сведока Истине и Правде. Мртве душе свим пакленим греховима убијене подижу на места највећих друштвених почасти док живе душе кротког Духа Божијег и благим Христивим јармом смирених и усмерених срца живе сахрањују и бездушно потапају испод надошле мутне воде друштвеног живота. Свим плаћеним слугама у свим службама злоупотребе нечастиви носиоци нечастивог зверског духа бивају подизани изван свих закона па чак и Божијег, што од њих ствара супериорну и ником одговорну касту владара судбина људског колективитета. Свим полугама друштва и на свим командним местима некадашњих државних институција а данашњих надзорних служби, окружних одсека и месних канцеларија логора обманутих логораша, налазе се супериорци жигосаних савести и слеђених срца. Оно мало, преостало живих људи, преживелих савести, који су у сваком кукољу потребни као животворно семе, али који могу бити и камен спотицања, чаме скрајнути по угловима мрачних канцеларија на ничијем путу. Развратне женетине које би у старо Божије време седеле поред неког забаченог сеоског пута и просиле милостињу, и за празнике продавале вретена и дрвене кутлаче по сеоским вашарима, данас пале и жаре полусрушеном Србијом. Руше и зидају, презиђују Божији свет у ђавољи несвет по вешто компонованим нотама зидара зверског храма. Полусветом до несвета ради задовољења развратне женско људске сујете. Миграцијом село град села се урушавају а из њихових рушевина стасавају посељачени градови освежени новом, нечистом крви, гладном краткотрајног градског узлета и жедном сваког порока. Док скоројевићи пуштају корење својих отровом набризганих жила по елитним четвртима снобовских виртуелних рајева носиоци кротког Божијег Духа и Христовим благим јармом смиреног и усмереног срца бивају проглашавани инфериорним јединкама као у Хитлерово време. Све ове мањини видљиве промене бивају уношене у законске оквире помоћу којих супериорна безбожничка зверска елита преузима у своје руке сва права владајућих тирана и сасвим невидљиво претвара се у вука који на овцу оствари сва законска права. Никакво чудо онда што се зверињак над нашим главама и не труди да било какве рачуне полаже овцама испод себе, које узгред речено саме себе развластише а зверињак у своје име овластише. Зверињак над нашим главама помно је загледан једино у зверињак над својим главама коме једином и полаже рачуне. Е да је сад овде Његош а и да има више оних који би га могли и смели чути и разумети па да каже ''Ал тирјанству стати ногом за врат то је људска дужност најсветија''. Ил да је Карађорђе па да каже ето мене а још да је и нас, не би нам се крај овако примакао.