У МУКАМА СЕ РАЂА ЧОВЕК

Док домаћи властољубитељи сервилно и марионетски сервисирају нагомилане жеље светске владе, побеснело крдо каљугом разлетело јури залутали бисер.
Мноштво грешних душа својим омиљеним грехом метанише нечастивом. Безакоње омогућава испуњење најгрешнијих фантазија.
Из истог разлога оно нараста и прераста човека.
У грешним људским фантазијама нестају трагови изгубљене нације....
Ја и цариник једно смо, делима казује до јуче брижни отац.
Сине мој, одбацио је очинску љубав нека ти у срцу буде као цариник.
Уз не баш малу логистичку припомоћ закона дивљи односе победу над питомима.
Деценијама већ, дивља економија крцка својих пет минута.
Док се подмире и намире све исколачене очи од сплачине, за човека не остане ни мрве.
У мукама се рађа човек да у мукама и скончава свој мученички век, гледајући немоћан како му наможени тркачи у трци греха руше својеручно узиднути столп.
Сине Божији, Ти који си једини вечно једно са Оцем, а никад са цариником, Ти можеш, Ти и помози.

НЕШТО ТЕ НЕМА СИМОНЕ МОЈ

Нешто те нема Симоне мој. Нема те да покупиш симонију коју од гладних уста одвајам из дана у дан, цариниче мој врли.
Кад крочисмо у овај свет ти нам уредно наплати царину, и мени и мојој деци коју ми даде Бог.
Наплаћивао си ми уредно и законски прописану симонију.
Никад ме још не упита, гладан ли сам, жедан ли сам, неодевен ли сам. Ни у затвору ме посетио ниси, а био сам, ни у болести ме обишао ниси, а болан сам много, Симоне мој.
Увек, кад сам своје испраћао преко границе времена уредно сам ти плаћао царину.
Кад и мене овај уски пут буде однео платиће ти за мене моја деца. Зашто ли те нема да ме питаш: како ми је, треба ли ми што, како ми је души Симоне мој.