ЖИВОТ И КАРИКАТУРА

Свакодневни људски живот у својој највећој мери протиче у форми својеврсног бала под маскама. Свако фура свој друштвено додељени ангажман. Професионалац гута човека, општи принципи бришу личне карактеристике. Личност бесповратно нестаје у дебелим талозима друштвених структура. Суочавање са огледалом изазива болну гримасу, али, само до тренутка бесповратног пластифицирања ангажоване карикатуре, која се обавља уз прећутну сагласност преосталих људских остатака. Али, ни овим самосагубљењем није све изгубљено. Понекад се деси, да некаквом незгодом, при каквој опасности по другог или себе, наједном, испод друштвено ангажоване карикатуре севне спонтани инстинкт добра, и жив човек одреагује сасвим супротно од своје друштвено ангажоване карикатуре. Људска социјализација претворена у општеобавезну дресуру, у преломним, кризним животним ситуацијама, кад животни дамар претекне дресуром уљуљкани мозак, попушта своју богопротивну стегу пред спонтаном реакцијом Божијих проводника.